Elejci

Elejska škola ili Elejci naziv je za pravac u antičkoj filozofiji koji se razvio u gradu Eleji, grčkoj koloniji u južnoitalskoj pokrajini Kampaniji. Prvi predstavnik elejske škole je Ksenofan iz Kolofona, kojeg neki smatraju osnivačem,^[1] dok je najuticajniji filozof njegov učenik Parmenid, koji se obično navodi kao osnivač.

Drugi su pripadnici Zenon iz Eleje i Melis sa Samosa.

Istorija

Ovaj je filozofski pravac nazvan po grčkom gradu Eleji u južnoj Italiji, u kome su delovali njegovi glavni predstavnici – Parmenid i Zenon. Osnivanje elejske škole često se pripisuje Ksenofanu iz Kolofona. Premda u njegovim filozofskim razmišljanjima ima mnogo elemenata koja će kasnije u nekom obliku postati sastavnim delom elejskog učenja, ipak je verovatno ispravnije Parmenida smatrati osnivačem ove škole.

Ksenofan je prvi, polovinom 6. veka st. e., napao antropomorfni koncept grčke mitologije, onako kako je on bio izložen u Homerovim epovima i Hesiodovoj Teogoniji. Parmenid je ovaj duh slobodne misli dalje razvio primenjujući ga na polju metafizike. Nakon toga elejska se škola uglavnom bavila raspravama o mogućnosti ili nemogućnosti kretanja i sličnim akademskim temama. Najbolje koncepte te škole uključio je Platon u svoju ontologiju.

Filozofija

Elejci su odbacili epistemološku vrednost čulnog iskustva i umesto toga za kriterije istine uzeli matematičke postavke. Parmenid i Melis su gradili dokaze za svoju filozofiju, dok je Zenon uglavnom nastojao da pobije stanovišta drugih mislilaca, pre svega pitagorejaca, razvijajući njihove postavke do besmisla (reductio ad absurdum).

Glavne postavke elejskog učenja razvile su se kao reakcija na teorije ranih miletskih filozofa, koji su svet objašnjavali pranačelom, te na teoriju Heraklita, koji je tvrdio da se sva egzistencija može objasniti kao večna promena. Elejci su smatrali da istinito objašnjenje sveta leži u konceptu Jednog. Oni, dakle, poriču stvarnost mnoštvenosti i kretanja, te tvrde da postoji jedno načelo – bitak – koje se shvata kao materijalno i nepokretno. Oni, dakako, ne poriču da mi čulima opažamo i kretanje i mnoštvo, ali smatraju da je naše čulno iskustvo obmana i privid: to je samo pojava. Istinski bitak treba tražiti mišljenjem, a ne čulima, a mišljenje pokazuje da ne može biti nikakvog mnoštva, nikakvog kretanja, nikakve promene. Prema tome, načelo sveta je Jedno: sve je jedno. Takođe, ne može biti nikakvog nastajanja, jer bitak ne može nastati iz nebitka, jer nešto ne može nastati iz nečega što je od njega različito.

Kritika i značaj

Elejci su nastojali da, kao i jonski filozofi pre njih, otkriju jedno načelo sveta. Međutim, to načelo o postojanju jednog trebalo je pomiriti sa mnoštvenošću i kretanjem koje opažamo oko sebe. Heraklit je problem Jednog i Mnoštva nastojao rešiti učenjem o jedinstvu u razlici, koje je odavalo priznanje i jednom i drugom elementu. Pitagorejci su prihvatali realnost mnoštva po cenu isključivanja Jednog te potvrđivali postojanje mnoštva jedinica (monada). Elejci su, s druge strane, potvrđivali Jedno isključujući postojanje mnoštva. Ako tvrdimo mnoštvo, onda moramo prihvatiti i mogućnost promene, a ako prihvatimo mogućnost promene jedne stvari u drugu, onda opet moramo tragati za zajedničkim elementom koji tu promenu čini mogućnom. Ako, pak, tvrdimo Jedno, onda iz tog Jednog moramo na neki način izvesti mnoštvo ili bar objasniti odnos koji vlada između umnog Jednog i čulnog mnoštva. Elejci su taj problem zapravo zaobišli negirajući postojanje mnoštva kao privid: to je stanovište bilo neodrživo, a isti je slučaj bio i sa suprotnim stanovištem pitagorejaca.

Premda su kasniji presokratski filozofi i Aristotel odbacili zaključke elejske škole, o njihovim se argumentima ozbiljno razmišljalo i raspravljalo. Stoga se smatra da je njihova zasluga bilo poboljšanje kriterija filozofske rasprave, a Aristotel je Zenona iz Eleje smatrao prvim začetnikom dijalektike. Uticaj Elejaca bio je dugotrajan: sofista Gorgija u svom delu O prirodi ili šta ne postoji raspravlja na elejski način, a Platon im odaje priznanje u svojim dijalozima Parmenid, Sofista i Državnik. I kasniji antički filozofi pozajmljivali su od Elejaca njihove metode i principe.