Bušilica
Bušilica je alat u koji se ugrađuje svrdlo, odnosno burgija koja služi za izradu rupa u raznim materijalima. Bušilice se koriste u domaćinstu te u raznim industrijama i granama nauke. U svakoj radionici (kućnoj, majstorskoj ili velikom pogonu) glavni je alat bušilica. Kod izrade konstrukcija, montaže, sastavljanja delova mašina ili izradi predmeta, uvek se mora izbušiti rupa, pa tek onda ubaciti šraf, klin, ili uže. Bušilice postoje od najjednostavnijih ručnih bušilica do koordinatnih ili brojčano upravljivih bušilica. Mogu imati jednu ili više brzina, te različite načine promene brzine i smera obrtanja.
Bušilice se dele na: ručne bušilice, ručne bušilice s pogonom i mašinske bušilice (alatne mašine). [1]
Prve ručne bušilice u istoriji su se pojavile pre otprilike 35.000 godina, a to je bio jednostavan kameni šiljak, koji se okretao trljanjem između ruku. Glavni napredak su bile ručne bušilice u obliku luka, koje su se pojavile u dolini Inda i drevnom Egiptu, a koristile su se i za paljenje vatre na ognjištima. I danas postoje ručne bušilice koje koristi stolari za bušenje jednostavnih rupa u drvu.
Ručne bušilice s pogonom kao pogon koriste elektromotor koji se pokreće električnom strujom 220 V ili jednosmernom strujom iz baterije ili akumulatora (različitog napona - 12 V, 24 V). U prostorima gde ne sme doći do varnica, koja se pojavljuju kod električnih bušilica, praktičnije je korišćenje pneumatskih bušilica. Kod električnih bušilica potrebno je u blizini imati priključak na električnu energiju. Akumulatorske bušilice su samostalne, ali ograničenje im je kapacitet baterije. Kod pneumatskih bušilica potrebno je u blizini imati kompresor za snadbevanje bušilice vazduhom.
Zbog preciznosti izrade rupe prilikom bušenja, često je potrebno korišćenje i drugih naprava. Za precizno spuštanje alata i bušenje potrebni su različiti stalci za bušilice, bilo s podnožjem, stubom iz radnog stola ili magnetski stalak. Stalci omogućavaju veliku preciznost ručnih alata (u pravcu ose rotacije). Prilikom bušenja obavezno je stezanje obrtka, kako bi obrada bila precizna. Može se stezati različitim stegama, klinovima, planskim pločama...
Mašinske bušilice su alatne mašine kojima se pomoću alata za bušenje izrađuju okrugle rupe. Dele se na: stone bušilice, stono stubne bušilice, stubne bušilice, redne bušilice, revolverske bušilice, viševretene bušilice, radijalne bušilice, horizontalne bušilice, bušilice glodalice, bušilice koordinatne, bušilice za duboko bušenje, bušilice za urezivanja navoja. [2]
Radni sto kod stonih bušilica nalazi se na podložnoj ploči. Vretenište se može visinski kretati. Prenos snage u vreteništu sa motora na glavno vreteno vrši se klinastim remenom.
Razlika stono stubnih i stonih bušilica je u radnom stolu, koji se nalazi konzolno smešten na stubu bušilice i koji se može kretati i zakretati. Stone i stono stubne bušilice moraju biti smeštene na povišenom radnom mestu ili radnom stolu.
Stubna bušilica se izrađuje s okruglim stubom za manje prečnike bušenja ili sa sandučasti oblikovanim stalkom za veće dubine i prečnike bušenja. Podložna ploča se kod stubnih bušilica pričvršćuje na temelje. Za prenos snage se koristi višeosovinski zupčasti prenosnik. Radni sto se visinski pomera i moguće ga je, kod bušilica s okruglim stubom, zakretati.
Redne bušilice se sastoje od jednog čvrstog stola na koji je pričvršćeno više stonih, stono stubnih bušilica ili bušilica na stalku. Služe za obradu većeg broja rupa raznih dimenzija u istom obratku. Upotrebljavaju se zbog bolje ekonomičnosti u serijskoj proizvodnji. Lako se automatizuju.
Revolverska bušilica namenski je slična rednim bušilicama, ali joj je svojstvena specijalna revolverska glava. NJom se obrađuje rupa čija obrada zahteva različite operacije. Obradak stegnut u steznoj napravi obrađuje se u jednom zahvatu.
Služi u serijskoj i masovnoj proizvodnji za istovremenu obradu više rupa, odnosno svih vrsta uvrti, otvora, upuštanja, navoja, na jednom obratku u jednom zahvatu. Razvila se iz stubne bušilice, dodavanjem zvona s nizom paralelno ukopčanih radnih vretena.
Glavno vretenište s bušnim vretenom pomera se po konzoli. Konzola se može vertikalno pozicionirati, te zakretati oko stupa. Ovime se povećava radni prostor u kojem mogu precizno bušiti. Radijalna bušilica služi za obradu bušenja na velikim i teškim predmetima, koji bi se teško kretali ispod bušnog vretena. Sva gibanja obavlja alat, dok je obradak pričvršćen za radni sto na temeljnoj ploči (podnožju).
Horizontalna bušilica služi za vrlo tačnu obradu bušenjem, najvećih delova u jednom zahvatu. Time se omogućava tačan odnos među osima raznih otvora. Zbog tražene tačnosti horizontalna bušilica mora biti jako kruta. Na postolju je radni sto koji može prihvatiti izrazito velike i teške obratke. Jedan stub nosi vretenište s glavnim vretenom, dok drugi stub ima prihvatni ležaj za prihvat i centriranje bušne motke.[3]
Kod bušenja svake rupe potrebno je odrediti parametre ili režime rada. Osnovni parametri su brzina sečenja, brzina okretanja burgije, prečnik, prečnik i dubina bušenja:
- 'Brzina rezanja v c </ sub> je obodna brzina na burgiji, tj brzina s kojom alat obrađuje sirovac. Ona zavisi od materijala koji se obrađuje. Svaki materijal ima svoju brzinu kojom se može rezati. Brzina rezanja zavisi o alata kojim se buši, o potrebnom stanju površine nakon bušenja, o hlađenju za vreme bušenja, o snazi stroja. Brzine rezanja se mogu naći u obliku dijagrama, tabela, a ima i programskih podrška (engl. Softvare) koje same računaju potrebne parametre.
- Broj obrtaja glavnog radnog vretena se preračunava prema:
- n = (vc ˑ 1000) / (D ˑ π)
gde je: D – prečnik obratka.
- 'Puzanjevf je relativna brzina kretanja alata prema obratku, a kod bušenja uvek u pravcu ose rotacije. To je brzina ulaza (penetracije) alata u materijal. Meri se u mm/min.
- 'Puzanje po ciklusufn (mm/okr) određuje se kao aksijalni pomak alata u toku jednog obrtaja. Koristi se za računanje dubine penetracije, te za definisanje prečnika bušenja. [4]
- ↑ [1][mrtav link] "Obrada materijala II", dipl. ing. strojarstva Ivo Slade, www.cnt.tesla.hr, 2012.
- ↑ "Tehnička enciklopedija", glavni urednik Hrvoje Požar, Grafički zavod Hrvatske, 1987.
- ↑ [2][mrtav link] "Alatni strojevi I", dipl. ing. strojarstva Ivo Slade, www.cnt.tesla.hr, 2012.
- ↑ "Strojarski priručnik", Bojan Kraut, Tehnička knjiga Zagreb 2009.