Amfiloh (Amfijarajev sin)
Amfiloh (starogrčki: Ἀμφίλοχος) bio je, u grčkoj mitologiji, Argivac, stariji sin Amfijaraja i Erifile te brat Alkmeonov.[1]
Erifila je nagovorila Amfijaraja da se pridruži pohodu Sedmorice protiv Tebe, premda je on, kao prorok, znao da je taj rat osuđen na propast i da će u njemu izgubiti život.[2] Erifila je to učinila jer ju je Polinik podmitio ogrlicom koja je nakada pripadala Harmoniji , kćeri Afrodite i Aresa. Pre odlaska u rat Amfijaraj je, znajući za to da mu je supruga podmićena, zatražio od svojih sinova, Alkmeona i Amfiloha, da, kad vide da se on ne vraća kući, ubiju majku i tako osvete njegovu neumitnu smrt.[3] U bici pod Tebom Amfijaraj je u jednom trenutku hteo da pobegne od Periklimena,[4] Posejdonovog sina, koji je namerio da ga ubije, no Zevs je munjem rasekao zemlju, koja se otvorila i progutala Amfijaraja i njegove dvokolice.[5] Amfijaraj je poštovan kao heroj, a njegov heroon funkcionisao je kao svetilište.[6]
Nakon Amfijarajeve smrti Alkmeon je ubio svoju majku, kako je otac od njega i tražio, a zatim otišao u dobrovoljno izgnanstvo bežeći po celoj Grkoj od Erinija.[7] Premda je i Amfiloh podržao čin materoubistva, sam u tome nije učestvovao, pa je izbegao progon Erinija.[1] Amfiloh je učestvovao u pohodu Epigona na Tebu, a spominje se i kao jedan od Heleninih prosaca koji je pošao u trojanski rat.[8][9][10] S drugim ahejskim junacima nalazio se u drvenom konju, a nakon razaranja Troje s Kalhantom je dopešačio do Klara, gde su se Kalhant i Mops takmičili u proricanju; kad je Mops pobedio, Amfiloh je s njim otišao u Pamfiliju i Kilikiju.[11]
Neki su pripovedali da je nakon trojanskog rata Amfiloh otišao s Teukrom daleko na zapad i umro na Pirinejskom poluostrvu, te da je po njemu jedno pleme nazvano Arhilosima (Ἀμφίλοχοι).[12] Drugi kažu[1] da je Amfiloh (ili možda njegov bratanac, sin Alkmeona i proročice Mante, koji se takođe zvao Amfiloh) osnovao grad Arg u Etoliji (tzv. Amfilohijski Arg u Ambrakijskom zalivu)[13] te da je potom, zajedno s Mopsom, podigao Mal u Kilikiji i tu vladao. Kad se jednog dana odlučio vratiti u Arg, predao je vlast Mopsu, no ovaj je odbio povući se s prestola kad se Amfiloh vratio u Mal. Tu su se njih dvojica sukobili i u obračunu usmrtili jedan drugoga.[14]
Amfiloh je od oca nasledio proročki dar i osnovao je nekoliko proročišta, od kojih je najvažnije bilo ono u Malu, prehelenskom lokalitetu u Kilikiji.[15] Sa Mopsom je utemeljio Apolonovo proročište u Kolofonu u Lidiji. Herodot kaže da je Amfiloh išao još dalje na istok i osnovao "Posidejev grad" (Ποσιδηίου πόλιος) na granici izmežu Kilikije i Sirije.[16]
Amfilohu su se ukazivale počasti kao heroju po celom grčkom svetu, od Male Azije do Pirinejskog poluostrva. U Sparti je imao svetilište,[17] u Atini mu je podignut žrtvenik,[18] a u Oropu je poštovan zajedno s Amfijarajem.[1]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Amfiloh
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 8, 2.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 6, 4.
- ↑ To ime doslovno znači "nadaleko znamenit", a Karl Kerenyi (The Heroes of the Greeks, 1959, str. 300) primećuje da bi ono jednako dobro pristajalo i Hadu.
- ↑ Pindar, Nemejske ode, IX.
- ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Amfijaraj
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 2; III, 10, 8
- ↑ Pausanija, Opis Helade, II, 20, 5.
- ↑ Pindar, Pitijske ode, VIII, 40.
- ↑ Strabon, Geografija XIV, 1, 27; XIV, 5, 16 sqq.
- ↑ Strabon, Geografija III, 4, 3.
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 68, 3.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 7; III, 10, 8.
- ↑ Aleksandar Veliki mislio je da su Mal utemeljili Grci, v. Arijan, Anabaza, II, 5, 9.
- ↑ Herodot, Istorija, III, 91, 1; za raspravu o lokaciji ovog grada, v. Robin Lane Fox, Travelling Heroes in the Epic Age of Homer, 2008, str. 79 sqq.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 15, 8.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 34, 3.
- Schmitz, Leonhard (1867). „Amphilochus (1)”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21.
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.
| Epopeje |  | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Navodni autori |
| ||||||||||
| Lokaliteti | |||||||||||
| Glavne ličnosti |
| ||||||||||