Технологија
Технологија је концепт, којим се нека врста користи знањем о алатима и занатом, те како то утиче на могућност те врсте да контролиште и себи прилагоди своју околину. У људском друштву, то је посљедица развоја науке и инжењерства, иако су неке технологије напредовале и прије развоја ова два концепта. Технологија је термин са етимолошким поријеклом у грчком језику од ријечи "тецхнологиа" ("τεχνολογία") — "тецхне", "τέχνη" ("вјештина") и "логиа", "λογία" ("наука/знаност"). Међутим, стриктна дефиниција је елузивна; "тецхнологија" се може односити на материјалне објекте, као што су машине, хардвер или алате, али се може односити и на шире теме, као што су системи, методе организирања и технике. Термин се може примјењивати генерално или на специфичне области, као што су "конструкциона технологија", "медицинска технологија" или "врхунска технологија".
Људска раса је почела користити технологију са претварањем богатих природних ресурса у једноставне алате. Прахисторијско откриће могућности контролисања ватре је повећала количину расположивих извора хране, а откриће точка помогло је људима у кретању, као и контролисању околиша. Технолошка открића, као што су штампарска преса и Интернет, су срушила све баријере у комуникацији, те су омогућила људима да комуницирају један са другим на глобалној скали. Међутим, нису све технологије искориштене у мировне сврхе; развитак оружја са све већом деструктивном моћи текао је кроз хисторију, од палије до нуклеарног оружја.
Технологија је утицала на друштво на многе начине, и позитивно и негативно. У многим друштвима, технологија је утицала на развитак напреднијих економија, као што је данашмња глобална економија, те је омогућило издвајање лежерне класе. Међутим, многи технолошки процеси производе нежељене нус-продукте, који узрокују полуцију, цпрљење природних ресурса, као и поремећај Земље и њеног околиша. Разне имплементације нове технологије утичу на вриједност друштва, те постављајуу нова етичка питања.
Отпочеле су разне филозофске дебате о садашњој и будућој употреби технологије у друштву, са неслагањима око тога, да ли технологија унапређује стање човјека или га угрожава. Нео-лудизам и слични покрети критизирају употребу технологије у модерном свијету, тврдећи да он отуђује људе, те да уништава културу; сљедбеници идеологија, као што су трансхуманизам и техно-прогресивизам, у развоју технологије виде добробит за људско друштво.
До недавно се вјеровало да је развој и примјена технологије концепт, који је везан само за људска бића, али недавне научне студије показују да и други примати (као што су чимпанзе), као и неке заједнице делфина, развили једноставне алате, те су научили преносити то знање на сљедеће генерације.
Дефиниција и употреба
[уреди | уреди извор]
Генерално гледајући, "технологија" је однос који друштво има на својим расположивим алатима и вјештинама, као и до које мјере друштво може мијењати своју околину. Међутим, термин се, углавном, користи у три различита контекста: када се говори о алату, техници (тј. вјештини), културолошкој сили или комбинацији ова три контекста.
Технологија се дефинира као јединство, и материјалног и нематеријалног, које не стало улагањем менталног и физичког труда у циљу постизања неке вриједности. У овом контексту, технологија се односи на алате и машине које се користе да се ријеше овоземаљски, стварни проблеми. То је широк појам, који у себе укључује једноставне алате, као што су ћускија или дрвена кашика, али и сложене машине, као што су свемирска станица и акцелератор честица. Алати и машине не морају бити материјалне; виртуална технологија, као што су софтвер и виртуалне машине, не улазе у ову дефиницију технологије.
Хисторија
[уреди | уреди извор]Прахисторија (— 5000. пне.)
[уреди | уреди извор]
Хисторија технологије је стара колико и човјечанство, ако не и старија. Примитивни алати су пронађени уз скоро свако налазиште остатака античких људи. Антропологисти су открили алате које су направили праљуди, а који датирају уназад више од 2 милиона година. Најранији алати, као што су ручна сјекира и стругач, су углавном били присутни како би помогли раним људима у њиховим улогама ловца-сакупљача. Међутим, живот ловца-сакупљача, који је био карактеристичан за рани Палеолитик, укључивао је ограничену употребу технологије, те су се те ране рехнологије ослањале на природне ресурсе, као што су камен, дрво и друге вегетације, кости и остале животињске нус-продукте, да би направили једноставне алате, као што је палија.
Откриће, употреба, те касније владање ватром, једноставним извором енергије, који има много примјена, је била прекретница у технолошком развоју човјечанства. Жар се узимала из вулкана или од запаљеног објекта након удара муње, те би се из те жари настао пламен. Ватра, за коју се тадашњи људи дрво и угаљ, дозвољавала им је да кухају храну, те да се огрију, наручито током зиме. Ватра је, такође, повећала могућност настањивања људи на тада неприступачна мјест, те има је омогућила ефикаснији лов; дрвена копља са врховима ојачаним ватром су кориштена још од 250.000. године пне. Дрво, глина и камен (укључујући и кремен) су неки од најстаријих материјала који су обрађивани ватром, углавмном због прављења предмета, као што су оружије, грнчарија, цигле и цемент.
Антика (5000. пне. — 0. године)
[уреди | уреди извор]Даља унапријеђења довела су до развоја пећи, које су омогућиле топљење и ковање метала (који су се јављали у природи у ралативно чистој форми). Злато, бакар, сребро и олово су били неки од тих метала. Предности бакарног над каменим, коштаним и дрвеним алатима су биле учите раним људима, те се бакар почео користити од раног неолитика (око 8000. године пне.). Бакар се не јабља у природи у великим количинама, али бакарних руда има много, из којих се, загријавањем и топљењем, добија метал. На крају, рад са металима довео је до проналаска легура, као што су бронза и месинг (око 4000 . године пне.). Прва употреба жељезних легура, као што је челик, датира из 1400тих година пне.
У међувремену, људи су почели владати и другим формама енергије. Најстарија знана употреба снаге вјетра је у једрењецима. Најстарији податак окориштењу бродова нађен је у Египту и датира још у 3200те године. пне. Од прахисторијских времена, египћани су, вјероватно, користили "снагу Нила", годишње поправе, како би наводњавали своју земљу, да би постепено научили да је контролишу преко изграђених канала за наводњавање и базена за акумулацију воде. Слично, народи Мезопотамије, Сумери, су научили да користе ријете Тигрис и Еуфрат за исте сврхе.
Судећи по археолозима, точак је изумљен око 4000. године пне. Изумљен је, вјероватно, на подручију Мезопотамије (данашњи Ирак). Тачна година овог догађаја, према научницима, налази се у интервалу од 5500. до 3000. године пне., али већина стручњака мисли да је то било билиже 4000. години пне. Најстарији артифакти са сликама које описују возила са точковима датирају из 3000. године пне.; међутим, могуће је да се точак користио читав милениј прије него су настали ти цртежи. Такође постоји доказ из истог периода да су се точкови користили за производњу керамике. (Важно је напоменути да први грнчарски точак, вјероватно, није био правилног облика, него само неправилна окригла дрвена плоча. Недавно, најстарији дрвени точак на свијету је пронађен у околици Љубљане у Словенији.
Откриће тачка револуционизирало је активности попут траспорта, рата и продукције керамике (за шта је, вјероватно, најприје био и кориштен). Није требало дуго до открића да вагони са точковима могу носити тешке терете, а брзи (ротирајући) точкови су омогућили масовну производњу грнчарије. Али употреба рочка као трансформатора (воденице, вјетрењаче, па чак и млинова) је та која је револуционизирала примјену нељудске снаге.
Модерна хисторија (0. године — садашњост)
[уреди | уреди извор]У алате се убрајају и једноставне машине (као што су полуга, шараф и котур), и сложеније машине (као што су брава, машина, електрични генератор и електрични мотор, рачунар, радио, те свемирска станица, као и многе друге).
Како алати постају сложенији, тако постаје и сложеније знање, које је потребно за руковање истим. Комплексне модерне машине захтијевају цијеле библиотеке написаних техничих приручника са сакупљеним информацијама, које су континуирано повећавали и унапријеђивали њихови дизајнери, градитељи, људи задужени за њихово одржавање. Штавише, ови алати су постали тако комплексни, да постоји инфраструктура од мање комплексних алата, процеса и праксе, која је у функцији продшке тим алатима, укључујући и инжењерство, медицину и науку о рачунарима. Комплексне технике мануфактуре и конструисања, као и организације, су неопходне како би се такви алати конструисали и одржавали. Читаве индустрије су израсле како би подржале настанак сљедећих генерација још сложенијих алата.
Повезано
[уреди | уреди извор]- Главни спискови: Списак основних технолошких тема и Списак технологија
- Бернард Стиеглер
- Златни чекич
- Висока технологија
- Хисторија науке и технологије
- Иновација
- Интернет
- Економија знања
- Леwис Мумфорд
- Лудизам
- Техника
- Технолошка процјена
- Хисторија иновација
- Технолошка конвергенција
- Технолошко стабло
- Списак "ологија"
- Наука и технологија
Теорије и концепти у технологији
[уреди | уреди извор]- Главни списак: Теорије технологије
- Погодна технологија
- Дифузија иновација
- Постхуманизам
- Принципи мјера опреза
- Стратегија технологије
- Техно-прогресивизам
- Технокритицизам
- Технолошка еволуција
- Тецхнолошки детерминизам
- Тецхнолошка сигуларност
- Технолошко друштво
- Технореализам
- Трансхуманизам
 |
Wикицитат: Технологија |
