Miloš Đurić
Miloš N. Đurić (Slavonski Benkovac 3. januar 1892 - 5. decembar 1967 Beograd) srpski klasični filolog, helenist, filozof, redovni profesor univerziteta (1950), prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka od 1961, predsednik Srpske književne zadruge i urednik časopisa Živa antika od 1953. Objavio je više od 200 radova iz klasične književnosti i filozofije (Iz helenskih riznica, Istorija helenske književnosti, Istorija helenske etike).
Jedan je od potpisnika Novosadskog dogovora o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku 1954. godine. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1961. godinu, Sedmojulske nagrade (1965), Ordena svetog Save petog stepena (1940), Ordena rada s crvenom zastavom (1964).
Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake godine dodeljuje Nagradu „Miloš N. Đurić“.
Na Karaburmi (Ćalije) jedna uličica se zove po njemu Čika-Miše Đurića.
Prevodi
S klasičnih jezika
- Homer, Ilijada i Odiseja
- Platon, Gozba, Kriton, Fedon, Odbrana Sokratova
- Aristotel, Nikomahova etika, O pesničkoj umetnosti
- Eshil, Sofoklo i Euripid – gotovo sve očuvane grčke tragedije
- Aristofan, Lisistrata
- Ksenofont, Uspomene o Sokratu
- Plutarh, izbor iz Uporednih životopisa
- Flavije Arijan, Priručnik Epiktetov
- Epikur, Osnovne misli, Poslanica Herodotu, Poslanica Menekeju
- Seneka, Rasprava o blaženom životui izbor iz Pisama Luciliju
- Longo, Dafnid i Hloja
- Solon, Moje zakonodavstvo
- Lukijan iz Samosate, odabrani razgovori
S modernih jezika
- Alfred Adler, Poznavanje čoveka (s Vladimirom Dvornikovićem)
- Karl Gustav Jung, Psihološki tipovi
Tokom nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, 1941. godine, kvislinške vlasti zatražile su od svih viđenijih intelektualaca da potpišu tzv. Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Jednom prilikom, ušavši u hol zgrade Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, Đurić se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent, zaustavio, upozorio na moguće posledice i upitao zašto odbija da potpiše, profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“. Ove reči postale su vremenom jedan od simbola doslednosti u etičkom stavu. Ipak, od trenutka izgovaranja ove moralne replike, počinju i najteže godine za prof. Miloša „Mišu“ Đurića. Usledilo je penzionisanje (1942.), a potom i hapšenje i odvođenje u Banjički logor. Na samom kraju rata, aprila 1945., na Sremskom frontu gine njegov sin jedinac Rastko, kome posmrtno posvećuje praktično sve posleratno stvaralaštvo i najdraže prevode.
Celu priču o tzv. Apelu i srpskim intelektualcima za vreme rata, kao i istorijski odgovor profesora Đurića, iskoristili su kasnije i dodatno dramski obradili autori serije Povratak otpisanih u jednoj od epizoda.
