Michel Platini
Mišel Fransoa Platini (fr. Michel François Platini; 21. jun 1955) je bivši francuski fudbaler i trener i trenutni predsednik UEFA. Jedini je igrač koji je uspeo da tri godine zaredom osvoji titulu Najboljeg fudbalera Evrope, a 1999. je uzabran za sedmog najboljeg fudbalera u 20. veku u izboru IFFHS.[1]
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Napomene | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
* Nastupi i (golovi) u profesionalnim klubovima | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Platini je bio član reprezentacije Francuske koja je osvojila Evropsko prvenstvo u fudbalu 1984., na kom je Platini bio najbolji igrač i strelac. Učestvovao je na Svetskim prvenstvima u fudbalu 1978, 1982. i 1986, stigavši do polufinala u poslednja dva. Platini, Alen Žires, Luj Fernandez i Žan Tigana su činili "magični kvadrat", grupu igrača koja je činila okosnicu reprezentacije Francuske tokom 1980ih.
Bio je poznat kao dobar izvođač slobodnih udaraca, kao što je pokazao brojnim golovima iz teških uglova u dresu reprezentacije i Juventusa, u kom je Platini igrao pet godina i osvojio većinu svojih klupskih trofeja.
Platini je imenovan Vitezom Legije časti 29. aprila 1985, a Oficir je postao 1988. Bio je selektor francuske reprezentacije četiri godine i koorganizator Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj. Takođe je bio predsednik Tehničkog i razvojnog komiteta FIFA i potpredsednik Fudbalskog saveza Francuske.
Početak Platinijeve fudbalske karijere
urediMišelov otac Aldo Platini je bio bivši fudbaler i trener italijanskog porekla i uticao je na sina da razvije svoje veštine. Mladi Platini duguje svoju veštino driblanja uličnom fudbalu. U ovom pogledu je bio drugačiji od fudbalera koji su trenirali u fudbalskim akademija koje su se tada pojavljivale u Francuskoj. U lokalni klub Žjof se upisao 10. septembra 1966. Od svog oca Platini je naučio važnost predviđanja poteza i kome dodati loptu pre nego što je sam dobije.
Platini je loše igrao na finalu takmičenja mladih fudbalera 1969, ali u 16. godini je skrenuo pažnju na sebe na Kupu Gambardela u utakmici protiv juniora Meca. Platini je pozvan na probu u Mec, ali je propustio ovu priliku zbog povrede i nije pozvan odmah kasnije, pošto je trener Meca prešao u drugi klub, pa je Platini ostao u regionalnom klubu. Sledeća proba u Mecu je prošla užasno kada je na testu disanja kada je spirometar izazvao kod Platinija gubitak svestu. Ocena doktora oko Platinijevih problema sa disanjem i slabim srcem su okončale sve nade da Platini može da igra za omiljeni klub iz detinjstva. Platini je prešao u drugi tim Nansija u septembru 1972. i sprijateljio se sa golmanom Žan-Mišelom Moutjeem.
Platinijeva klupska karijera
urediNansi (1972-1979)
urediPlatini je brzo ostavio dobar utisak u svom novom klubu, postigavši het-trik u utakmici rezervista protiv Vitelshajma. Još nekoliko dobrih partija ga je dovelo do prilike da konkuriše za prvi tim Nansija. Na utakmici protiv Valensijena, Platini je bio pljuvan i gađan raznim predmetima od strane publike kada je izbila tuča na tribinama. Na utakmici rezervnih timova nekoliko dana kasnije, oštar start protivničkog igrača je teško povredio Platinijev članak. Ipak, sezona je na kraju dobila pozitinu notu, a Platini je debitovao protiv Nima 3. maja 1973.
U martu 1974. je doživeo start u kom je zadobio dvostruki prelom leve ruke u utakmici u Nici. Platini je propustio ostatak sezone i nije mogao da pomogne Nansiju u neuspešnoj borbi da bi se izbeglo ispadanje iz Prve lige. Sledeće sezone Nansi je sa lakoćom izborio povratak u francusku Prvu ligu, a Paltini je postao najbolji igrač ekipe, postigavši 17 golova, od koji je dobar deo postigao iz slobodnih udaraca, što je postalo njegova specijalnost. Sent-Etjen, tadašnji šampion Francuske, je izbačen iz Kupa Francuske uz dva Platinijeva gola iz slobodnih udaraca. Platini je slobodne udarce vežbao uz pomoć svog prijatelja golmana Moutjea i korišženjem reda lutaka koje su činile živi zid.
Kada se Nansi vratio u Prvu ligu, vojna obaveza je smanjila njegovu raspoloživost za utakmice, ali je on nastavio da igra kad kod je to bilo moguće. U meču protiv Lavala, Platini je, isporovociran uvredama domaćih navijača, postigao het-trik, ali je doživeo još jednu povredu. Novinarski izveštaji su tvrdili da je za njega sezona završena i da mu je potrebna operacija kolena, ali se nijedna tvrdnja nije ispostavila kao tačna. Platini se vratio fudbalu dve nedelje kasnije za polufinale Kupa Francuske protiv Marsej na Parku prinčeva. Postigao je jedini gol u porazu Nansija 4:1 i bio je primoran da zbog povrede napusti igru.
Nakon učešća na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, Platini je potpisao dvogodišnji ugovor sa Nansijem, što mu je bio prvi profesionalni ugovor.
Pre putovanja na Svetsko prvenstvo u fudbalu 1978. u Argentini, Platini je osvojio prvi trofej u igračkoj karijeri, predvodeći Nansi kao kapiten do pobede u finalu Kupa protiv Nice i postigavši jedan gol. Trofej mu je uručio predsednik Francuske Valeri Žiskar Desten. Međutim, kako je Svetsko prvenstvo počinjalo dve nedelje nakon finala kupa, preostalo je malo vremena za pripreme.
Iako Platini nije razočarao svojim igrama na svom prvom Svetskom prvenstvu, navijači su ga smatrali odgovornim za slab učinak Francuske na prvenstvu, i u predstojećoj sezoni je bio meta nezadovoljnih navijača. Situacija je došla do svog vrhunca u utakmici u gostima protiv Sent-Etjena. Isprovociran od strane navijača, Platini se borio za svaku loptu i zadobio je težu povredu članka u jednom startu. Kao posledica toga, Platini nije igrao za Nansi u Kupu pobednika kupova. Ugovor sa klubom mi je isticao 1979, a Inter Milano, Pari Sen Žermen i Sent-Etjen su se najviše borili da ga dovedu u svoje redove, iako predsednik Nansija nije bio voljan da dozvoli da Platini napusti klub. Platini se odlučio za Sent-Etjen i potpisao je ugovor na tri godine.
Sent-Etjen (1979-1982)
urediPlatinijeve tri godine su Sent-Etjenu se bile srednje uspešne. Klub ga je doveo sa željom da osvoje Kup evropskih šampiona, ali uprkos nekim sjajnim rezultatima (uključujući pobedu od 6:0 nad PSV Ajndhovenom u Kupu UEFA u sezoni 1979-1980. i 5:0 nad Hamburgom u Kupu UEFA sledeće sezone), klub nije uspeo da nadmaši sastav Sent-Etjena koji je stigao do finala Kupa evropskih šampiona 1976.
Platini je osvojio Prvenstvo Francuske 1981, ali je izgubio dva finala Kupa, 1981. protiv Bastije i protiv Pariz Sen-Žermena 1982, što je i bila njegova poslednja utakmica za klub pre prelaska u Juventus.
Juventus (1982-1987)
urediU Juventusu, timu koji su činili brojni članovi italijanske reprezentacije sa Svetskog prvenstva 1982, Platini je imao težak početak u italijanskom fudbalu. Bio je meta zahtevnih italijanskih sportskih medija i čak je bio blizu napuštanja Italije u zimskom prelaznom roku te sezone. Platini i saigrač Poljak Zbignjev Bonjek su uspešno zatražili promene u taktici i u drugom delu sezone, njihove igre su bile bolje. Juventus je stigao do finala Kupa evropskih šampiona, gde je izgubio od Hamburga, i osvojio je Kup Italije, što je bio prvi u nizu klupskih uspeha Platinija u narednim sezonama. Osvojio je Prvenstvo Italije sa Juventusom 1984. i 1986, Kup pobednika kupova 1984, Evropski Superkup 1984, Kup evropskih šampiona 1985. i Interkontinentalni kup 1985. Platini je bio najbolji strelac Serije A tri uzastopne sezone (1982-83, 1983-84 i 1984-85) i tri puta ustastopno je bio najbolji fudbaler Evrope (od 1983-1985). Platini je takođe bio najbolji fudbaler godine u svetu u izboru časopisa Vorld soker 1984. i 1985.
Finale Kupa evropskih šampiona protiv Liverpula na stadionu Hejsel u Briselu je trebalo da bude kruna njegove karijere u Juventusu. Stadion nije bio odgovarao meču takve važnosti, pa je pre početka utakmice pukao zid pod težinom navijača Juventusa koji su bežali ispred grupe navijača Liverpula koji su se probili u Z sekciju stadiona. Poginulo je 39 ljudi i još 600 je povređeno. Odlučeno je da se meč nastavi kako bi se izbegle dalje nevolje, i tek nakon što su kapiteni oba klupa zatražili za smirivanje situacije, utakmica je počela sa sat i po vremena zakašnjenja, dok se policija još uvek borila sa navijačima Juventusa razjarenim zbog slabe organizacije koja je dovela do nesreće na stadionu. Platini je postigao jedini gol na utakmici iz jedanaesterca koji je skrivljen na Bonjekom izvan šesnaesterca. U danima nakon utakmice Platini je bio kritikovan u nekim krugovima zbog neobuzdavanja u slavljenju pobede Juventusa. Platini je u svoju odbranu tvrdi da on, kao nijedan igrač na terenu, nije bio svestan stepena nesreće.
Nakon Svetskog prvenstva 1986, Platini je proveo još jednu sezonu u Juventusu pre povlačenja iz fudbala 1987.
Platinijeva reprezentativna karijera
urediNakon što je privukao pažnju selektora nacionalnog tima na Kupu Gambardela, Platini je izabran u juniorsku reprezentaciju Francuske, ali su ga povrede sprečile da igra. Za neku od francuskih nacionalnih timova je debitovao 26. septembra 1973. kada je zaigrao za selekciju amatera.
Vojnu obavezu je počeo da služi u leto 1975. Platini je bio raspoređen u bataljon u kom su talentovani francuski sporitsti izvršavali svoje vojne obaveze. Njegove kolege u bataljonu si bili saigrači iz Nansija Olivije Rojer i Žan-Mišel Moutje, kao i Maksim Bosis, koji će uskoro postati redovan član francuske reprezentacije, zajedno sa Platinijem. Platini će biti izabran u vojnu fudbalsku reprezentaciju Francuske, kao i u reprezentaciju za igrače do 23 godine i olimpijsku reprezentaciju. Platini je oduševio u pobedi olimpijske reprezentacije Francuske 4:0 nad Rumunijom u Brestu. Revanš u Bukureštu je bio formalnost i završen je rezultatom 1:1 Tri dana kasnije Platini je dobio poziv u najbolju francusku reprezentaciju od novog selektora Mišela Hidalga protiv Čehoslovačke u Parizu 27. marta 1976. Utakmica je završena rezultatom 2:2, a Platini je postigao prvi gol za reprezentaciju iz slobodnog udarca.
Platini je igrao za olimpijsku reprezentaciju Francuske na Opimpijskim igrama 1976. u Montrealu. Turnir je počeo 19. jula pobedom 4:0 nad Meksikom. Zatim je došla još jedna pobeda od 4:0 nad Gvatemalom, a Platini je postigao dva gola. Francuzi su takmičenje u grupi završili nerešenim ishodom protiv Izraela, a Platini je postigao gol iz jedanaesterca. Francuska je u četvrtfinalu poražena od Istočne Nemačke 4:0, a utakmicu je završila sa 9 igrača.
Pobedom od 3:1 nad Bugarskom na Parku prinčeva 16. novembra 1977, u kojoj je Platini igrao organizatora igre i postigao lep pogodak sa 25 metara, Francuska je izborila plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu 1978. u Argentini, što je bilo prvo učešće od 1966. U mesecu nakon odlučujućeg meča u kvalifikacijama, Platini je završio kao treći u izboru za najboljeg evropskog fudbalera 1977.
Među prijateljskim utakmicama koje je Francuska igrala u pripremama za Svetsko prvenstvo, utakmica protiv Italije u Napulju 8. februara 1978. (2:2) je bila posebno značajna za Platinija. Dva puta je savladao italijanskog golmana Dina Zofa iz slobodnih udaraca, ali je prvi poništen jer sudija nije dao znak. Ponovo izvedeni slobodan udarac je blokirao živi zid, ali je nekoliko minuta kasnije Platini zatresao mrežu Italijana iz još jednog slobodnog udarca. Zof je pokušao da predvidi let lopte i stao je na levu stranu gola, ali je Platini pronašao nebranjeni deo mreže, a Zof je samo stojao nma mestu. Platinijevi dueli sa Zofom i njegov nastup u utakmici koji je prikazivala italijanska televizija su ga učinili slavnim u Italiji. Brojni klubovi iz Francuske (Pariz Sen-Žermen i Sent-Etjen) i širom Evrope (između ostalih Juventus, Inter, Napoli, Barselona, Valensija, Arsenal su počeli tražiti njegove usluge.
Međutim, italijanski selektor Enco Bercot je razvio uspešan plan kako da zadrži Platinija u susretu Italije i Francuske na Svetskom prvenstvu četiri meseca kasnije. Platinija je čuvao Marko Tardeli i Italija je slavila 2:1. Kako se Francuska našla u teškoj grupi sa Italijom i domaćinom (i kasnijim šampionom) Argentinom, nije uspela da prođe prvu rundu.
Ipak, Platini je postao kapiten reprezentacije Francuske nakon prvenstva i preuzeo je dres sa brojem 10. Još jedan njegov gol iz slobodnog udarca je pomogao Francuskoj da savlada Holandiju 2:0 u Parizu 18. novembra 1981. u važnoj kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1982. u Španiji.
Francuska je neočekivano stigla do polufinala Svetskog prvenstva 1982. gde se srela sa Zapadnom Nemačkom u Sevilji. Kako se utakmica završila nerešeno nakon produžetaka 3:3 (Platini je postigao prvi gol na utakmici iz jedanaesterca), meč je rešen izvođenjem jedanaesteraca u kom je Zapadna Nemačka slavila 5:4.
Platini je bio kapiten Francuske i na Evropskom prvenstvu 1984. u Francuskoj. Njegov individualni učinak na prvenstvu je bio ogroman, pošto je postigao 9 od ukupno 14 golova Francuske na pet utakmica. Postigao je pobednički gol u uvodnom meču protiv Danske i dva het-trika (glavom i sa obe noge) protiv Belgije i Jugoslavije. U dramatičnom finalu u Marselju protiv Španije, Platini je postigao prvi gol na utakmici iz slobodnog udarca, nakon velike greške španskog golmana Luisa Arkonade. Drugi gol Bruna Belona u zaustavnom vremenu je obezbedio Francuskoj prvi naslov prvaka u reprezentativnom fudbalu.
Pošto je patio od bolova u preponama i igrao je pod injekcijama, Platini nije bio fizički najspremniji za Svetsko prvenstvo 1986. u Meksiku. Međutim, postigao je dva važna gola; prvi je doprineo pobedi 2:0 nad Italijom, što ju je onemogućilo da brani naslov prvaka sa prošlog svetskog prvenstva, i izjednačujući pogodak protiv Brazila, na njegov rođendan, u utakmici koju je Francuska dobila izvođenjem jedanaesteraca (Platini je šutirao iznad prečke). Ovaj gol je bio poslednji u njegovoj reprezentativnoj karijeri. Nakon još jednog poraza u polufinalu od Zapadne Nemačke, Francuska se morala boriti za treće mesto. Platini nije igrao u ovoj utakmici, kao ni četiri godine ranije.
Platini je zadnju utakmicu za Francusku odigrao 29. aprila 1987. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1988. protiv Islanda, nekoliko nedelje pre njegovog povlačenja iz fudbala. U 72 utakmice za reprezentaciju Francuske od 1976. do 1987. (uključujući 49 utakmica kao kapiten), Platini je postigao 41 gol, a taj rekord je oborio Tijeri Anri uz dva gola protiv Litvanije 17. oktobra 2007.
Platinijeva trenerska karijera
urediPlatini je izabran za selektora Francuske 1. novembra 1988. zamenivi na tom mestu Anrija Mišela, koji je dobio otkaz nakon remija sa Kiprom (1:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990. Francuska na kraju nije uspela da se plasira na prvenstvo.
Reprezentacija se usredsredila na kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u fudbalu 1992. u Švedskoj. Francuska je briljirala u svojoj grupi, pobedivši u svih osam utakmica, računajući pobede u gostima nad Španijom i Čehoslovačkom. Nakon rekordnih 19 utakmica bez poraza, Francuzi su bili među favoritima za osvajanje prvenstva, a Platini je izabran za trenera godine u izboru časopisu Vorld soker. Međutim, niz loših rezultata u pripremama i eliminacije Francuske u prvoj rundi prvenstva su primorali Platinija da se povuče.
Administrativna uloga
uredi
Platini je zajedno sa Fernandom Sastreom bio na čelu organizacionog komiteta Svetskog prvenstva 1998. koje je održano u Francuskoj. Platini je bio na čelu Tehničkog i razvojnog komiteta UEFA, od 1988. do 1990. Bio je član Izvršnog komiteta UEFA i evropski član Izvršnog komiteta FIFA od 2002. Platini je nastavio da se uzdiše na više položaje fudbalske administracije UEFA i FIFA, a od 2006. je predsedavajući Tehničkog i razvojnog komiteta FIFA, a takođe je potpredsednik Fudbalskog saveza Francuske.
U izborima za predsednika UEFA održanim u Diseldorfu 26. januara 2007. je pobedio Lenarta Johansona, koji je taj položaj držao prethodnih 16 godina. Predsjednik UEFA je bio do 2015. U 2015. godini zbog korupcije UEFA mu je zabranila rad u nogometu. Žalio se je na Europski sud za ljudska prava i sud je njegovu žalbu odbio.[2]
Izvori
uredi- ↑ FFHS' Century Elections - rsssf.com - by Karel Stokkermans, RSSSF, 2000.
- ↑ Barney Ronay (2020-03-05). „Michel Platini's appeal over ban rejected by European court of human rights” (en-GB). The Guardian. 0261-3077. Pristupljeno 2020-09-13.
Vanjske veze
uredi | U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Michel Platini |