Joakim Vujić

Joakim Vujić (9.9.1772., Baja - 8.11. (jk) 20.11. 1847. Beograd), ubraja se u red najplodnijih srpskih književnika, autor je preko četrdeset različitih dela.

Joakim Vujić

Životopis

Spomenik Joakimu Vujiću ispred Knjaževsko-srpskog teatra, Крагујевац

Joakim Vujić se rodio 9.9.1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava. Ovde je redovito posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.

Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7.7.1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.

Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.

Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.

Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.

U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman "Aleksis i Nadina", a takođe i moralnu pripovetku "Robinson mlađi".

Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga "Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka" koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12.9. 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Odeševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.

21.8.1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.

Dana 24.8.1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: "Kreštalica" (nem. "Der Papagoy") od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su "Novine serbske iz carstvujušče Vijene" Dimitrija Davidovića.

Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.

Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo "Inkle i Jarika" u tri čina.

U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.

Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831—1832 napisao i svoju autobiografiju.

Vreme između 1835—1839 proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.

Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845.) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.

Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.

Umro je 8.11.1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.

- U Vujiću vidimo vrednog, voljnog i nestalnog čoveka koji ni na tren nije poželeo da bude zauzima visoke činovničke položaje. Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik. U književnom poletu svoga doba imao je i čemernih trenutaka, međuti, ni Vujić nije praštao svojim protivnicima.

Objavljena dramska dela

• Fernando i Jarika, jedna javnaja igra u trima djejstvijima, Budim 1805. godine,
• Ljubovna zavist črez jedne cipele, jedna veselaja igra u jednom djejstviju, Budim 1807. godine,
• Nagraždenije i nakazanije, jedna seoska igra u dva djejstvija, Budim 1809. godine,
• Kreštalica, jedno javno pozorište u tri djejstvija, Budim 1914. godine,
• Serpski vožd Georgij Petrovič, inače rečeni Crni ili Otjatije Beograda od Turaka. Jedno iroičesko pozorište u četiri djejstvija, Novi Sad 1843. godine,
• Šnajderski kalfa, jedna vesela s pesmama igra u dva djejstvija, Beograd 1960. godine. Nabrežnoje pravo, dramatičeskoje pozorje, Beograd 1965. godine,
• Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, jedna volšebna igra u tri djejstvija, Kragujevac 1983. godine.

Dramska dela u rukopisu (manuskripti)

• Španjoli u Peruviji ili Rolova smert, 1812,
• Nabrežnoje pravo, 1812,
• Žertva smerti, 1812,
• Sibinjska šuma, 1820,
• Negri ili Ljubov ko sočolovjekom svojim, 1821,
• Preduvjerenije sverhu sostojanija i roždenija, 1826,
• Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, 1826,
• Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa, 1826,
• Paunika Jagodinka, 1832,
• La Pejruz ili Velikodušije jedne divje, 1834,
• Ljubovna zavist črez jedne cipele, 1805,
• Stari vojak, 1816,
• Kartaš, 1821,
• Devojački lov 1826,
• Obručenije ili Djetska dolžnost sverhu ljubve, 1826,
• Svake dobre vešči jesu tri, 1826,
• Siroma stihotvorac, 1826,
• Seliko i Beriza ili Ljubav izmeždu Negri, 1826,
• Siroma tamburdžija, 1826,
• Serbska princeza Anđelija, 1837,
• Djevica iz Marijenburga, 1826,
• Znajemi vampir, 1812.

Povezano

• Knjaževsko-srpski teatar
• JoakimFest
• JoakimInterFest
• Statueta Joakim Vujić
• Prsten sa likom Joakima Vujića

Eksterni linkovi

Joakim Vujić na Wikimedijinoj ostavi

• Knjaževsko-srpski teatar
• Rastko
• Joakim Vujić na sajtu IMDb