Фанерозоик

Фанерозоик је најмлађи еон у геохронолошкој подели историје Земље. Рачуна се да је почео пре око 545 милиона година, а траје и данас. Фанерозоик је обележен богатством и разноврношћу биљног и животињског света. Као почетак фанерозоика узето је време када су се први пут појавиле животиње са љуштуром. Фанерозоик је подељен на три ере: палеозоик, мезозоик и кенозоик. Прва периода палеозоика назива се камбријум, па се по томе време пре фанерозоика назива прекамбријум.

Етимологија

Термин фанерозоик потиче од старогрчких речи φανερός (phanerós), што значи видљиво, и ζωή (zōḗ), што значи живот; пошто се некада веровало да је живот почео у камбријуму, првом периоду овог еона. Термин „фанерозоик“ сковао је 1930. амерички геолог Џорџ Халкот Чедвик (1876–1953).^[1]^[2]

Протерозојско-фанерозојска граница

Протерозојско-фанерозојска граница је пре 538.8 милиона година.^[3] У 19. веку, граница је постављена у време појаве првих фосила животиња у изобиљу (метазоа), али је идентификовано неколико стотина група (таксона) метазоа претходног протерозојског еона од када је систематско проучавање ових облика почело tokom 1950-их.^[4]^[5]

Ере фанерозоика

Фанерозоик је подељен на три ере: палеозоик, мезозоик и кенозоик, које су даље подељене на 12 периода. Палеозоик карактерише еволуцију риба, водоземаца и гмизаваца. Мезозоик карактерише еволуција гуштера, крокодила, змија, корњача, сисара и диносауруса (укључујући птице). Кенозоик почиње изумирањем нептичјих диносауруса и карактерише еволуцију великог диверзитета код птица и сисара. Људи су се појавили и еволуирали током најновијег дела кенозоика.

Палеозојска ера

Палеозоик је време у историји Земље када су еволуирали сложени облици живота, први удахнули кисеоник на сувом и када су претече вишећелијског живота на Земљи почеле да се диверзификују. У палеозојској ери постоји шест периода: камбријум, ордовицијум, силур, девон, креда и перм.^[6]

Камбријумски период

Камбријум је први период палеозојске ере и трајао је од пре 541 милиона до 485 милиона година. Камбријум је изазвао брзу експанзију разноликости животиња, у догађају познатом као камбријска експлозија, током којег је еволуирао највећи број планова животињског тела у једном периоду у историји Земље. Сложене алге су еволуирале, а фауном су доминирали оклопни зглавкари, као што су трилобити. Скоро сви раздели морских животиња еволуирали су у овом периоду. Током овог времена, суперконтинент Панотија је почео да се распада, и његов већи део се касније поново комбиновао у суперконтинент Гондвана.^[7]

Ордовицијумски период

Ордовицијум се протеже од пре 485 милиона до 444 милиона година. Ордовицијум је био време у историји Земље у којем су многе групе које и данас преовладавају еволуирале или диверзификовале се, као што су примитивни главоношци, рибе и корали. Овај процес је познат као велики ордовицијумски догађај биодиверзификације, или GOBE. Трилобити су почели да бивају замењени зглобним брахиоподима, а и криноиди су постајали све важнији део фауне.^[8] Први зглавкари испузали су на обалу да колонизују Гондвану, континент без животињског света. До краја ордовицијума, Гондвана се померила са екватора на Јужни пол, а Лаурентија се сударила са Балтиком, затворивши океан Јапетус. Глацијација Гондване је резултирала великим падом нивоа мора, убијајући сав живот који је настао дуж њене обале. Глацијација је створила ледену Земљи, што је довело до ордовицијско-силурског изумирања, током којег је изумрло 60% морских бескичмењака и 25% породица. Иако једно од најсмртоноснијих масовних изумирања у историји Земље, О-С изумирање није изазвало дубоке еколошке промене између периода.^[9]

Силурски период

Силур је трајао од пре 444 милиона до 419 милиона година, током кога је дошло до загревања од ледене Земље. У овом периоду дошло је до масовне еволуције риба, при чему су рибе без чељусти постале бројније, и ране чељусне и слатководне рибе су се појавиле у фосилним записима. Чланконожци су остали у изобиљу, а неке групе, као што су еуриптериди, постале су вршне грабљивице. Потпуно копнени живот успоставио се на копну, укључујући ране паучњаке, гљиве и стоноге (многоноге чланконошце). Еволуција васкуларних биљака, као што је Cooksonia, омогућила је биљкама да стекну упориште и на копну. Ове ране копнене биљке су претече свих биљака на копну. Током овог времена постојала су четири континента: Гондвана (Африка, Јужна Америка, Аустралија, Антарктик, Индија), Лаурентија (Северна Америка са деловима Европе), Балтика (остатак Европе) и Сибирија (Северна Азија).^[10]

Види још

Еон

Референце

^ Chadwick, G.H. (1930). „Subdivision of geologic time”. Bulletin of the Geological Society of America. 41: 47—48.
^ Harland, B.; et al., ур. (1990). A geologic timescale 1989. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 30. ISBN 0-521-38361-7.
^ „Phanerozoic Eon | geochronology”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-03-17. г. Приступљено 2018-03-16.
^ Glaessner, Martin F. (1961). „Precambrian Animals”. Scientific American. 204 (3): 72—78. Bibcode:1961SciAm.204c..72G. doi:10.1038/scientificamerican0361-72.
^ Geyer, Gerd; Landing, Ed (2017). „The Precambrian–Phanerozoic and Ediacaran–Cambrian boundaries: a historical approach to a dilemma”. Geological Society, London, Special Publications. 448 (1): 311—349. Bibcode:2017GSLSP.448..311G. S2CID 133538050. doi:10.1144/SP448.10.
^ University of California. „Paleozoic”. University of California. Архивирано из оригинала 2015-05-02. г.
^ University of California. „Cambrian”. University of California. Архивирано из оригинала 2012-05-15. г.
^ Cooper, John D.; Miller, Richard H.; Patterson, Jacqueline (1986). A Trip Through Time: Principles of Historical Geology. Columbus: Merrill Publishing Company. стр. 247, 255–259. ISBN 978-0-675-20140-7.
^ University of California. „Ordovician”. University of California. Архивирано из оригинала 2015-05-02. г.
^ University of California. „Silurian”. University of California. Архивирано из оригинала 2017-06-16. г.

Литература

Markov, Alexander V.; Korotayev, Andrey V. (2007). „Phanerozoic marine biodiversity follows a hyperbolic trend”. Palaeoworld. 16 (4): 311—318. doi:10.1016/j.palwor.2007.01.002.
Miller, K. G.; Kominz, M. A.; Browning, J. V.; Wright, J. D.; Mountain, G. S.; Katz, M. E.; Sugarman, P. J.; Cramer, B. S.; Christie-Blick, N; Pekar, S. F.; et al. (2005). „The Phanerozoic record of global sea-level change” (PDF). Science. 310 (5752): 1293—1298. Bibcode:2005Sci...310.1293M. PMID 16311326. S2CID 7439713. doi:10.1126/science.1116412.
Amthor, J. E.; Grotzinger, John P.; Schröder, Stefan; Bowring, Samuel A.; Ramezani, Jahandar; Martin, Mark W.; Matter, Albert (2003). „Extinction of Cloudina and Namacalathus at the Precambrian-Cambrian boundary in Oman”. Geology. 31 (5): 431—434. Bibcode:2003Geo....31..431A. doi:10.1130/0091-7613(2003)031<0431:EOCANA>2.0.CO;2.
Collette, J. H.; Gass, K. C.; Hagadorn, J. W. (2012). „Protichnites eremita unshelled? Experimental model-based neoichnology and new evidence for a euthycarcinoid affinity for this ichnospecies”. Journal of Paleontology. 86 (3): 442—454. S2CID 129234373. doi:10.1666/11-056.1.
Collette, J. H.; Hagadorn, J. W. (2010). „Three-dimensionally preserved arthropods from Cambrian Lagerstatten of Quebec and Wisconsin”. Journal of Paleontology. 84 (4): 646—667. S2CID 130064618. doi:10.1666/09-075.1.
Getty, P. R.; Hagadorn, J. W. (2008). „Reinterpretation of Climactichnites Logan 1860 to include subsurface burrows, and erection of Musculopodus for resting traces of the trailmaker”. Journal of Paleontology. 82 (6): 1161—1172. S2CID 129732925. doi:10.1666/08-004.1.
Gould, S. J. (1989). Wonderful Life: the Burgess Shale and the Nature of Life. New York: Norton. ISBN 9780393027051.
Howe, John Allen (1911). „Cambrian System”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 05 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 86—89.
Ogg, J. (јун 2004). „Overview of Global Boundary Stratotype Sections and Points (GSSPs)”. Архивирано из оригинала 23. 4. 2006. г. Приступљено 30. 4. 2006.
Owen, R. (1852). „Description of the impressions and footprints of the Protichnites from the Potsdam sandstone of Canada”. Geological Society of London Quarterly Journal. 8 (1–2): 214—225. S2CID 130712914. doi:10.1144/GSL.JGS.1852.008.01-02.26.
Peng, S.; Babcock, L.E.; Cooper, R.A. (2012). „The Cambrian Period” (PDF). The Geologic Time Scale. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 2. 2015. г. Приступљено 14. 1. 2015.
Schieber, J.; Bose, P. K.; Eriksson, P. G.; Banerjee, S.; Sarkar, S.; Altermann, W.; Catuneau, O. (2007). Atlas of Microbial Mat Features Preserved within the Clastic Rock Record. Elsevier. стр. 53–71. ISBN 9780444528599.
Yochelson, E. L.; Fedonkin, M. A. (1993). „Paleobiology of Climactichnites, and Enigmatic Late Cambrian Fossil”. Smithsonian Contributions to Paleobiology. 74 (74): 1—74. doi:10.5479/si.00810266.74.1.
Emiliani, Cesare. (1992). Planet Earth : Cosmology, Geology, & the Evolution of Life & the Environment. Cambridge University Press. (Paperback Edition ISBN 0-521-40949-7)
Mikulic, DG, DEG Briggs, and J Kluessendorf. 1985. A new exceptionally preserved biota from the Lower Silurian of Wisconsin, USA. Philosophical Transactions of the Royal Society of London, 311B:75-86.
Moore, RA; Briggs, DEG; Braddy, SJ; Anderson, LI; Mikulic, DG; Kluessendorf, J (2005). „A new synziphosurine (Chelicerata: Xiphosura) from the Late Llandovery (Silurian) Waukesha Lagerstatte, Wisconsin, USA”. Journal of Paleontology. 79 (2): 242—250. doi:10.1666/0022-3360(2005)079<0242:anscxf>2.0.co;2.
Chlupáč, Ivo; Hladil, Jindrich (јануар 2000). „The global stratotype section and point of the Silurian-Devonian boundary”. CFS Courier Forschungsinstitut Senckenberg. Приступљено 7. 12. 2020.
Kaiser, Sandra (1. 4. 2009). „The Devonian/Carboniferous boundary stratotype section (La Serre, France) revisited”. Newsletters on Stratigraphy. 43 (2): 195—205. doi:10.1127/0078-0421/2009/0043-0195. Приступљено 7. 12. 2020.
Paproth, Eva; Feist, Raimund; Flajs, Gerd (децембар 1991). „Decision on the Devonian-Carboniferous boundary stratotype” (PDF). Episodes. 14 (4): 331—336. doi:10.18814/epiiugs/1991/v14i4/004 .
Haq, B. U.; Schutter, SR (2008). „A Chronology of Paleozoic Sea-Level Changes”. Science. 322 (5898): 64—68. Bibcode:2008Sci...322...64H. PMID 18832639. S2CID 206514545. doi:10.1126/science.1161648.

Спољашње везе

Phanerozoic (chronostratigraphy scale)

[1] Chadwick, G.H. (1930). „Subdivision of geologic time”. Bulletin of the Geological Society of America. 41: 47—48.

[HarlandEtAl1989-2] Harland, B.; et al., ур. (1990). A geologic timescale 1989. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 30. ISBN 0-521-38361-7.

[3] „Phanerozoic Eon | geochronology”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-03-17. г. Приступљено 2018-03-16.

[4] Glaessner, Martin F. (1961). „Precambrian Animals”. Scientific American. 204 (3): 72—78. Bibcode:1961SciAm.204c..72G. doi:10.1038/scientificamerican0361-72.

[5] Geyer, Gerd; Landing, Ed (2017). „The Precambrian–Phanerozoic and Ediacaran–Cambrian boundaries: a historical approach to a dilemma”. Geological Society, London, Special Publications. 448 (1): 311—349. Bibcode:2017GSLSP.448..311G. S2CID 133538050. doi:10.1144/SP448.10.

[6] University of California. „Paleozoic”. University of California. Архивирано из оригинала 2015-05-02. г.

[7] University of California. „Cambrian”. University of California. Архивирано из оригинала 2012-05-15. г.

[Cooper1986-8] Cooper, John D.; Miller, Richard H.; Patterson, Jacqueline (1986). A Trip Through Time: Principles of Historical Geology. Columbus: Merrill Publishing Company. стр. 247, 255–259. ISBN 978-0-675-20140-7.

[9] University of California. „Ordovician”. University of California. Архивирано из оригинала 2015-05-02. г.

[10] University of California. „Silurian”. University of California. Архивирано из оригинала 2017-06-16. г.

[11] Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.

[12] Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.

[13] Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.

[14] Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл. Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[1]

[2]

[3]

[4]

п р у Основне теме у еволуционој биологији
Процеси еволуције	макроеволуција микроеволуција специјација
Еволуциони механизми	природна селекција генетички дрифт ефекат оснивача ефекат уског грла проток гена мутација
Начини	анагенеза катагенеза кладогенеза
Историја	Чарлс Дарвин Порекло врста неодарвинизам модерна синтеза Ернст Мајр
Области	популациона генетика еколошка генетика еволуција човека молекуларна еволуција филогенија систематика еволуциона развојна биологија
Списак тема о еволуционој биологији Временска линија еволуције

Нормативна контрола
Државне	Немачка
Остале	Енциклопедија Британика