Izotiocijanat
Izotiocijanat je hemijska grupa –N=C=S, formirana supstitucijom kiseonika u izocijanatnoj grupi sumporom.[1] Mnogi prirodni biljni izotiocijnati se formiraju enzimskom konverzijom glukozinolata. Prirodini izotiocijanati, poput alil izotiocijanata, su takođe poznati kao ulje senfa. Veštački izotiocijanat, fenil izotiocijanat, se korisiti za sekvenciranje aminokiselina u Edmanovoj degradaciji.[2]
Sinteza i reakcije
[уреди | уреди извор]Opšti metod za formiranje izotiocijanata se sastoji od reakcije između primarnog amina (e.g. anilina) i ugljen disulfida u vodenom rastvoru amonijaka. Dolazi do precipitacije amonijum ditiokarbamatne soli, koja se zatim treatira olovo nitratom da bi se formirao izotiocijanat.[3] Jedan alternativni metod je zasnovan na tosil hloridom posredovanoj dekompoziciji ditiokarbamatnih soli koje se stravaraju u prvom koraku prethodnog postupka.[4]
Sinteza fenil izotiocijanata
Izotiocijanati se takođe mogu formirati putem termički indukovanih fragmentacinih reakcija 1,4,2-oksatiazola.[5] Ova sintetička metodologija je korištena pri polimerno podržanoj sintezi izotiocijanata.[6]
Izotiocijanati su slabi elektrofili. Slično reakcijama ugljen dioksida, nukleofili napadaju ugljenik.
Reakcija acetofenon enolata sa fenil izotiocijanatom.
U ovoj sintezi[7] ultimatni reakcioni produkt je tiazolidin. Reakcija je stereosektivna, te se formira samo Z-izomer.
Usled njihovog elektrofilnog karaktera, izotiocijanati su podložni hidrolizi.
Vidi još
[уреди | уреди извор]Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- ^ Edman, P.; Högfeldt, Erik; Sillén, Lars Gunnar; Kinell, Per-Olof (1950). „Method for determination of the amino acid sequence in peptides”. Acta Chem. Scand. 4: 283—293. doi:10.3891/acta.chem.scand.04-0283.
- ^ Dains FB; Brewster RQ; Olander CP (1926). „Phenyl Isothiocyanate”. Org. Synth. 6: 72.; Coll. Vol., 1, стр. 447
- ^ Wong, R; Dolman, SJ (2007). „Isothiocyanates from tosyl chloride mediated decomposition of in situ generated dithiocarbamic acid salts”. The Journal of Organic Chemistry. 72 (10): 3969—3971. PMID 17444687. doi:10.1021/jo070246n.
- ^ O’Reilly, RJ; Radom, L (2009). „Ab initio investigation of the fragmentation of 5,5-diamino-substituted 1,4,2-oxathiazoles”. Organic Letters. 11 (6): 1325—1328. PMID 19245242. doi:10.1021/ol900109b.
- ^ Burkett, BA; Kane-Barber, JM; O’Reilly, RJ; Shi, L (2007). „Polymer-supported thiobenzophenone : a self-indicating traceless 'catch and release' linker for the synthesis of isothiocyanates”. Tetrahedron Letters. 48 (31): 5355—5358. doi:10.1016/j.tetlet.2007.06.025.
- ^ Ortega-Alfaro, M. C.; López-Cortés, J. G.; Sánchez, H. R.; Toscano, R. A.; Carrillo, G. P.; Álvarez-Toledano, C. (2005). „Improved approaches in the synthesis of new 2-(1, 3-thiazolidin-2Z-ylidene)acetophenones”. Arkivoc. 2005 (6): 356—365. Архивирано из оригинала 26. 04. 2006. г. Приступљено 07. 10. 2013.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
