Пређи на садржај

Туатаре

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Туатара)

Туатаре
Временски распон: Плеистоцен – данас,[1] 0.126–0 Ma
↓
Мужјак северне туатаре
(Sphenodon punctatus)
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Reptilia
Ред:
Rhynchocephalia
Породица:
Sphenodontidae
Род:
Sphenodon

Gray, 1831
Врсте
  • Sphenodon punctatus
  • Sphenodon guntheri
  • Sphenodon diversum †
Ареал туатаре
Синоними
  • Sphaenodon
  • Hatteria
  • Rhynchocephalus

Туатаре (лат. Sphenodon) су род рептила из породице Sphenodontidae и реда Rhynchocephalia. Туатаре су ендем Новог Зеланда.[2] Име туатара потиче из маорског језика и значи „бодље на леђима”.[3] Туатаре су једини живи род из реда Rhynchocephalia, који је био широко распрострањен пре око 200 милиона година.[4] Најближи заједнички предак кога ред Rhynchocephalia дели са неком другом групом животиња је онај кога дели са редом Squamata (гуштери и змије).[5]

Врсте

[уреди | уреди извор]

У прошлости су постојале две признате живуће врсте туатаре, северна туатара (Sphenodon punctatus) и туатара брад`рс острва (Sphenodon guntheri), која је призната 1989. као посебна врста,[6] али је 2009 то признање повучено,[7] након објављивања научног рада, којим је оспорено постојање довољно великих генетских ралика између њих, да би оне биле сматране за посебне врсте. Закључено је да оне представљају две географске варијације и да требају бити признате као једна врста Sphenodon punctatus.[8]

Постоји и једна изумрла врста туатаре, а то је врста Sphenodon diversum (фосил).

Опис

[уреди | уреди извор]

Глава туатаре је четвртаста, напред благо кљунасто издужена. Предње и задње ноге имају по пет прстију спојених пливаћим кожицама. Туатаре могу бити зелене, смеђе или сиве боје. Достижу тежину од 1,3 kg и дужину од око 80 cm од главе до врха репа.[6] На леђима имају бодље дуж кичме, које су нарочито изражене код мужјака. У горњој вилици имају два реда зуба, а у доњој један ред. Немају спољне уши, али имају чуло слуха.

Мозак и моторика туатаре је слична мозгу и моторици водоземаца, а срце туатаре је најпримитивније међу свим гмизавцима.[9] Плућа туатаре немају бронхије.[10]

Присутан је полни диморфизам, мужјаци су крупнији од женки, бодље мужјака на леђима су веће него бодље женки, а такође је и стомак мужјака ужи него стомак женки.[11]

Северна туатара

[уреди | уреди извор]

Боја северне туатаре (Sphenodon punctatus) може бити маслинасто зелена, сива, тамно ружичаста или боје црвене опеке, али увек са белим тачкама.[12][13][14]

Северна туатара је значајно већа од туатаре брад`рс острва (S. guntheri).[15]

Северна туатара се дели на две подврсте: једна подврста је туатара куковог пролаза, која насељава острва у Куковом пролазу (сем северног брад`р острва) и острва у његовој околини, а друга подврста је северна туатара (Sphenodon punctatus punctatus), која насељава острва у заливу Пленти и острва северно од њега.[4]

Туатара брад`рс острва

[уреди | уреди извор]

Боја туатаре брад`рс острва (Sphenodon guntheri) је маслинасто смеђа са жутим флекама.

Туатара брад`рс острва, насељава као аутохтона врста искључиво Северно Брад`р острво у Куковом пролазу,[16] а од 1995. до 2017. пренета је на још три мала острва.

Изумрла врста туатаре

[уреди | уреди извор]

Вилијам Коленсо је у новембру 1885. открио примерак субфосила изумрле врсте туатаре, у руднику угља. Коленсо је новооткривену врсту назвао Sphenodon diversum.[17]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Одрасле туатаре су копнени ноћни гмизавци, које се понекад могу видети и у току дана, док се сунчају да би се загрејале. Млади су за разлику од одраслих дневне животиње, вероватно зато што су одрасле туатаре канибали. Туатаре насељавају области са климом која је много хладнија од оне коју већина других гмизаваца може да поднесе. Активне су на температурама до 5°C,[18] док су температуре преко 28°C за њих по правилу смртоносне. Телесна температура туатара је нижа од телесне температуре свих других гмизаваца, а последица тога је и спорији метаболизам.

Туатаре се хране бескичмењацима, као што су бубе, зрикавци и паукови, али хране се и жабама, гуштерима и птичјим јајима и птићима.[13] Туатере оба пола бране своју територију, при чему покушавају да застраше уљеза, а у крајњем случају га и уједају. Њихов угриз може да изазове озбиљне повреде.[19] Туатара када уједе не пушта лако.[20]

Размножавање

[уреди | уреди извор]
Хенри, мужјак туатаре стар 111 година, који је и даље репродуктивно активан.[21]

Туатарама је потребно 10 до 20 година да достигну полну зрелост.[22] До парења долази средином лета, а женке се паре и полажу јаја једном у 4 године.[23]

Пол младунаца зависи од температуре јаја, из топлијих јаја се углавном излежу мужјаци, а из хладнијих женке. Из јаја која се инкубирају на температури од 21°C постоји једнака могућност да ће се излећи мужјаци и женке. На температури од 22°C, 80% младих су мужјаци, а на температури од 20°C, 80% су женке, а на температури од 18°C сви младунци ће бити женке.[3] Према неким подацима одређивање пола туатара зависи и од генетских фактора и од фактора из окружења.[24]

Туатаре расту све до своје 35 године.[3] Просечан животни век туатара је око 60 година, али могу живети и дуже од 100 година.[3] Неки стручњаци верују да туатаре у заробљеништву могу да живе и 200 година.[25]

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Туатаре су некада биле уобичајене на оба главна острва Новог Зеланда, а са њих су нестале пре доласка првих Европљана. Преживеле су на 32 мања острва на којима није било сисара.[4] До тих острва је тешко доћи и на њима живи мали број животињских врста.

Укупна популација туатаре је процењена на више од 60.000,[13] али мање од 100.000.[26]

Угроженост

[уреди | уреди извор]
Тренутна распрострањеност туатаре је представљена црном бојом:[27][28][29] Круговима је представљена северна туатара, а квадратима туатара брад`рс острва. Симболи могу да представљају и до 7 острва

Северна туатара (Sphenodon punctatus) је законом заштићена од 1895.[30][31] Туатара је угрожена због губитка станишта и због пренетих неаутохтоних грабљиваца као што је полинезијски пацов (Rattus exulans). На два главна новозеландска острва је изумрла и није је било на њима све до пуштања на слободу 2005. једне групе туатара у ограђено уточиште за дивље животиње Карори на Северном острву.[12] Туатара се у уточишту успешно размножила и 2008. је прво примећено гнездо, а затим и први младунац који се излегао на острву после више од 200 година.[32][33]

Туатара брад`рс острва

[уреди | уреди извор]

Туатара брад`рс острва (Sphenodon guntheri) је аутохтона на малом Северном Брад`р острву, а њена популација је око 400 јединки. Године 1995. 50 младунаца и 18 одраслих јединки је пренето на острво Тити у Куковом пролазу. Неколико година касније 1998. 34 младунца и 20 одраслих јединки је пуштено на острво Сомс,[28] а на острво Лонг Ајленд је 2007. пренето 50 јединки.[34]

Северна туатара

[уреди | уреди извор]

Северна туатара (Sphenodon punctatus) је аутохтона врста на 29 острва, а њена популација је процењена на 60.000 јединки.[13] Године 1996. 32 одрасле јединке су пренете на острво Вејл, а на острво Тиритири Матанги је 2003. пуштено 60 јединки.

На новозеландско Северно острво је 2005. у ограђено уточиште за дивље животиње Карори пуштена прва група северних туатара,[12] а 2007. је пуштена друга група.[35]

Програм истребљивања пацова

[уреди | уреди извор]

Туатаре су уклоњене са острва Стенли, Ред Меркјури и Кувијер 1990 и 1991, након чега су чуване у заточеништву до истребљивања полинезијских пацова на тим острвима. Када су они истребљени туатаре су враћене на та острва. На острву Лит`л Бериј`р 1991–92 пронађено је само 8 туатара, које су затим чуване у заточеништву до 2006. када су након истребљења полинезијских пацова на острву, са својим младунцима који су у међувремену рођени, пуштене у дивљину.[36]

Полинезијски пацови су такође истребљени и на острвима Ватупуке 1993. Лејди Елис 1994. и Коп`рмајн Ајл`нд 1997. Након чега су на овим острвима поново примећени младунци.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Sphenodon”. The Paleobiology Database. Архивирано из оригинала 20. 06. 2018. г. Приступљено 7. 6. 2014. 
  2. ^ „Tuatara”. New Zealand Ecology: Living Fossils. TerraNature Trust. 2004. Архивирано из оригинала 03. 05. 2017. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  3. ^ а б в г „The Tuatara”. Kiwi Conservation Club: Fact Sheets. Royal Forest and Bird Protection Society of New Zealand Inc. 2007. 
  4. ^ а б в „Tuatara”. Conservation: Native Species. Threatened Species Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. Архивирано из оригинала 31. 1. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  5. ^ Rest, Joshua S.; Ast, Jennifer C.; Austin, Christopher C.; Waddell, Peter J.; Tibbetts, Elizabeth A.; Hay, Jennifer M.; Mindell, David P. (1. 1. 2003). „Molecular systematics of primary reptilian lineages and the tuatara mitochondrial genome”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 29 (2). doi:10.1016/s1055-7903(03)00108-8. 
  6. ^ а б „Reptiles:Tuatara”. Animal Bytes. Zoological Society of San Diego. 2007. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  7. ^ Hay & Sarre 2010, стр. 1063–1081.
  8. ^ Hay JM; Sarre SD; Lambert DM; Allendorf FW & Daugherty CH. (2010). „Genetic diversity and taxonomy: a reassessment of species designation in tuatara (Sphenodon: Reptilia)”. Conservation Genetics. 11 (3): 1063—1081. doi:10.1007/s10592-009-9952-7.  Published online: 3 July 2009.
  9. ^ Russell, Matt (August 1998). "Tuatara, Relics of a Lost Age". Cold Blooded News. Colorado Herpetological Society. Archived from the original on 19 April 2012.
  10. ^ „Infectious Diseases and Pathology of Reptiles”. 
  11. ^ „Tuataras at Animal Corner”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2015. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  12. ^ а б в „Tuatara Factsheet (Sphenodon punctatus)”. Sanctuary Wildlife. Karori Sanctuary Wildlife Trust. Архивирано из оригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  13. ^ а б в г Cree, Alison. Tuatara. In: Halliday, Tim and Adler, Kraig (eds.), The new encyclopedia of reptiles and amphibians. . Oxford: Oxford University Press. 2002. pp. 210-211. ISBN 978-0-19-852507-3. 
  14. ^ Lutz 2005, стр. 16
  15. ^ Gill, Brian & Whitaker, Tony. New Zealand Frogs and reptiles. David Bateman publishing. 1996. ISBN 978-1-86953-264-2. стр. 22-24.
  16. ^ „Tuatara – Sphenodon punctatus”. Science and Nature: Animals. bbc.co.uk. Архивирано из оригинала 28. 08. 2005. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  17. ^ Colenso, W. (1885). „Notes on the Bones of a Species of Sphenodon, (S. diversum, Col.,) apparently distinct from the Species already known” (PDF). Transactions and Proceedings of the Royal Society of New Zealand. 18: 118—128. 
  18. ^ Schofield, Edith (24. 3. 2009). „New arrivals thrill staff at sanctuary”. Otago Daily Times. Приступљено 23. 3. 2009. 
  19. ^ Daugherty, Charles and Keall, Susan. Tuatara: Life History In: Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand.
  20. ^ Lutz 2005, стр. 24
  21. ^ 111-Year-Old Reptile Becomes a Dad After Tumor Surgery Discover Magazine, 26 January 2009.
  22. ^ „Reptile’s Pet-Store Looks Belie Its Triassic Appeal”. New York Times. 22. 11. 2010. 
  23. ^ Cree; Cockrem, J. F.; Guillette, L. J. (1992). „Reproductive cycles of male and female tuatara (Sphenodon punctatus) on Stephens Island, New Zealand”. Journal of Zoology. 226 (2): 199—217. doi:10.1111/j.1469-7998.1992.tb03834.x. 
  24. ^ Cree, A.; Thompson, M. B.; Daugherty, C. H. (1995). „Tuatara sex determination”. Nature. 375 (6532): 543. doi:10.1038/375543a0. 
  25. ^ „110-year-old 'living fossil' becomes a dad”. CNN. 30. 1. 2009. 
  26. ^ Daugherty, Charles and Keall, Susan. Tuatara: Tuatara islands In: Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand.
  27. ^ Daugherty, C. H.; Cree A.; Hay, J. M.; Thompson, M. B. (1990). „Neglected taxonomy and continuing extinctions of tuatara (Sphenodon)”. Nature. 347 (6289): 177—179. doi:10.1038/347177a0. 
  28. ^ а б Gaze, Peter (2001). Tuatara recovery plan 2001–2011 (PDF). Threatened Species Recovery Plan 47. Biodiversity Recovery Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-22131-2. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 11. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  29. ^ Beston, Anne (2003). „New Zealand Herald: Tuatara Release” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 10. 2007. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  30. ^ Newman 1987
  31. ^ Cree, Allison; Butler, David (1993). Tuatara Recovery Plan (PDF). Threatened Species Recovery Plan Series No.9. Threatened Species Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-01462-4. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 09. 2012. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  32. ^ New Zealand’s ‘living fossil’ confirmed as nesting on the mainland for the first time in 200 years! Архивирано на сајту Wayback Machine (27. фебруар 2013), Karori Sanctuary Trust, 31 October 2008.
  33. ^ Our first baby tuatara! Архивирано на сајту Wayback Machine (24. фебруар 2023), Karori Sanctuary Trust, 18 March 2009.
  34. ^ „Rare tuatara raised at Wellington Zoo” (Саопштење). Wellington Zoo. 29. 10. 2007. 
  35. ^ „130 Tuatara Find Sanctuary”. The Dominion Post. 20. 10. 2007. Архивирано из оригинала 10. 12. 2008. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  36. ^ „Fauna on Little Barrier Island”. Department of Conservation. Архивирано из оригинала 29. 03. 2014. г. Приступљено 27. 02. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Cree, Allison; Butler, David (1993). Tuatara Recovery Plan (PDF). Threatened Species Recovery Plan Series No.9. Threatened Species Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-01462-4. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 09. 2012. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  • Gaze, Peter (2001). Tuatara recovery plan 2001–2011 (PDF). Threatened Species Recovery Plan 47. Biodiversity Recovery Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-22131-2. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 11. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  • Cree, Alison (2014). Tuatara : biology and conservation of a venerable survivor. Canterbury University Press. ISBN 9781927145449. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Туатаре на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туатаре&oldid=27714398”