Пјер Абелар
| Пјер Абелар | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1079. |
| Место рођења | Ле Пале, |
| Датум смрти | 21. април 1142. (62/63 год.) |
| Место смрти | Шалон сир Саон, |
| Филозофски рад | |
| Епоха | средњовековна филозофија |
| Регија | |
| Школа филозофије | |
| Интересовања | |
| Идеје | концептуализам, лимбо, теорија моралног утицаја покајања[1][2] |
| Утицаји од | |
| Утицао на | |
Пјер Абелар (фр. Pierre Abelard, лат. Petrus Abelardus; 1079 — Шалон сир Саон, 21. април 1142) био је француски теолог и филозоф, рођ. у околини Нанта, професор у Паризу, после калуђер.[4] Аутор је дела Theologia christiana (Хришћанска теологија).
Абелар је био поборник рационализма и оснивач схоластичке теологије. Међутим, Абелара је његов пут довесо до Сен Денија где је привукао мноштво ученика, међу њима и Елоизу. Након љубавне афере између Абелара и Елиозе,[5] они су добили сина, после чијег су се рођења њих двоје тајно венчали. Њен разјарени заштитник осветио се тако што је унајмио плаћенике који су кастрирали Абелара. Након овог јавног понижења, Абелар се повукао у бенедиктински манастир у Сен Денију где је саставио књигу под називом Да и Не (лат. Sic et Non).[6] Следећи ризично гесло „Сумњајући почињемо да преиспитујемо, а преиспитујући откривамо истину”, он је пружио одговор на 158 кључних питања хришћанске теологије.[7]
Абеларово следеће дело Теологија о доктрини Светог Тројства, спаљено је као дело јеретика зато што је у њему непромишљено разобличио најсветију традицију опатије. Он је, насупрот устаљеном веровању, настојао да докаже да светац заштитник ове опатије и читаве Француске није био библијски Дени Атински (илити Дионисије Ареопагита) кога је у хришћанство превео Свети Павле. Монаси Сен Денија били су до те мере увређени да је Сиже, новоизабрани опат Сен Денија, дао Абелару неуобичајену дозволу да напусти опатију — под условом да не сме да постане монах ниједног другог манастира.
Он тврди да опште постоји у уму као појам. Опште није ни празан звук, али није ни ствар. Каже да је то појам, који мноштво појединачног повезује и организује у јединство, али тај појам постоји само ако га ум схвата (види реализам).
У филозофији је славан по свом логичком решењу проблема универзализма путем номинализма и концептуализма, и пионирству намере у етици.[8] Често називан „Декартом из дванаестог века“, сматра се претечом Русоа, Канта и Спинозе.[9] Њему се понекад приписује статус водећег претече модерног емпиризма.[10]
У историји и популарној култури, најпознатији је по својој страственој и трагичној љубавној вези и интензивној филозофској размени, са својом бриљантном ученицом и коначном супругом, Елојзом Даржантеј. Он је био бранилац жена и њиховог образовања. Након што је Елојзу послао у самостан у Бретањи да је заштити од злостављања њеног нападног ујака који није желео да дозволи њихову љубавну везу, њега су кастрирали људи које је ујак послао. И даље сматрајући себе његовом супругом, иако су се обоје повукли у манастире након овог догађаја, Елојза га је јавно бранила када је његову доктрину осудио папа Иноћентије II и Абелар је стога сматран, у то време, јеретиком. Међу тим ставовима, Абелар је заговарао невиност жене која почини грех из љубави.[11]
Живот и каријера
[уреди | уреди извор]
Младост
[уреди | уреди извор]Абелар, првобитно са именом „Пјер ле Пале“, рођен је око 1079. у Ле Палеу,[12] око 10 миља (16 км) источно од Нанта, у војводству Бретања, као најстарији син једне мале племићке породице Француске. Као дечак, брзо је учио. Његов отац, витез по имену Беренгер, подстакао је Абелара да проучава либералне уметности, при чему се истакао у уметности дијалектике (грани филозофије). Уместо да се посвети војној каријери, као што је то учинио његов отац, Абелар је постао академик.
Током својих раних академских дана, Абелар је лутао по Француској, дебатујући и учећи, тако да је (по сопственим речима) „постао налик перипатетику.“[13] Прво је студирао у области Лоаре, где је номиналиста Росцелин од Компјења, кога је Анселм оптужио за јерес, био његов учитељ током овог периода.[14][15]
Успон до славе
[уреди | уреди извор]Око 1100. Абеларова путовања довела су га у Париз. Отприлике у то време променио је своје презиме у Абелар, понекад написано Abailard или Abaelardus. Етимолошки корен Абелара могла би бити средњефранцуска реч abilite ('способност'), хебрејско име Абел/Хабал (дах/таштина/фигура у Постанку), енглеска apple или латинско ballare ('плесати'). Име се у шали помиње као везано за свињско сало, као у претераном („масном“) учењу, у секундарној анегдоти у којој се помињу Аделард из Бата и Питер Абелар (и у којој су збуњени да су једна особа).[16]
У великој катедралној школи Нотр Дам (пре изградње садашње катедрале) учио је код париског архиђакона и мајстора Нотр-Дам Вилијама од Шампеа, каснијег епископа Шалона, ученика Анселма Лаонског (којег не треба мешати са Светим Анселмом), водећим заговорником философског реализма.[14] Ретроспективно, Абелар приказује Вилијама као да се суздржао од одобравања непријатељства када је Абелар убрзо показао да је у стању да победи свог наставника у расправи. То је резултирало дугим дуелом који се на крају завршио падом теорије реализма коју је заменила Абеларова теорија концептуализма/номинализма. Док је Абеларова мисао била ближа Вилијамовој мисли него што би овај извештај могао да сугерише,[17] Вилијам је сматрао да је Абелар превише арогантан.[18] У то време Абелар је изазвао свађе са Вилијамом и са Росцелином.[12]
Упркос противљења митрополитског учитеља, Абелар је основао сопствену школу, прво у Мелуну, омиљеној краљевској резиденцији, а затим се, око 1102–1104, ради директније конкуренције, преселио у Корбеј, ближе Паризу.[13] Његово учење је било приметно успешно, али је стрес оптеретио његову конституцију, што је довело до нервног слома и путовања кући у Бретању на неколико година опоравка.
По повратку, после 1108. године, затекао је Вилијама како држи предавања у испосници Сент Виктор, недалеко од острва Сите, и тамо су поново постали ривали, при чему је Абелар оспоравао Вилијамову теорију о универзалијама. Абелар је још једном био победник, и он је скоро био у стању да стекне позицију наставника у Нотр Даму. За кратко време, међутим, Вилијам је успео да спречи Абелара да држи предавања у Паризу. Сходно томе, Абелар је био приморан да настави са својом школом у Мелуну, коју је тада могао да пресели, око 1110–12, у сам Париз, на висове Сент Женевјева, с погледом на Нотр Дам.[19]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Weaver, J. Denny (2001), The Nonviolent Atonement, Wm. B. Eerdmans Publishing
- ^ Beilby, James K.; Eddy, Paul R. (2009), The Nature of the Atonement: Four Views, InterVarsity Press
- ^ Guilfoy, Kevin, "John of Salisbury", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2015 Edition), Edward N. Zalta (ed.).
- ^ Peter King, Andrew Arlig (2018). „Peter Abelard”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Center for the Study of Language and Information (CSLI), Stanford University. Приступљено 10. 10. 2019. This source has a detailed description of his philosophical work.
- ^ „Абелар и Елоиза”. Култур Кокошка. Приступљено 3. 2. 2018.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 7. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Пјер Абелар - Етика слободне одлуке”. Артнит. Приступљено 3. 2. 2018.
- ^ Marenbon, John. The Philosophy of Peter Abelard. 1999. https://books.google.com/books?id=ZLeahWCX8BkC&printsec=frontcover&dq=The+Philosophy+of+Peter+Abelard&hl=en&newbks=1&newbks_redir=1&sa=X&ved=2ahUKEwiq1seRutHuAhWbLc0KHaE5B58Q6AEwAHoECAUQAg
- ^ Menasse, Robert (22. 3. 2018). „Enlightenment as a Harmonious Strategy”. Versopolis. Архивирано из оригинала 01. 04. 2018. г. Приступљено 31. 03. 2018.
- ^ Gans, Eric. Abelard and Heloise. http://anthropoetics.ucla.edu/views/vw13/
- ^ E. Gilson, La morale de l'amour pur, in Abélard et Héloïse, éd. E. Bouyé, Correspondance, p. 30–31, Folio Gallimard, Paris.
- ^ а б Hoiberg, Dale H., ур. (2010). „Abelard, Peter”. Encyclopædia Britannica. I: A-ak Bayes (15th изд.). Chicago, IL: Encyclopædia Britannica Inc. стр. 25–26. ISBN 978-1-59339-837-8.
- ^ а б Abelard, Peter. Historia Calamitatum. Архивирано из оригинала 4. 12. 2008. г. Приступљено 7. 12. 2008.
- ^ а б Thorne, J. O.; Collocott, T. C. (1984). Chambers Biographical Dictionary. Chambers. стр. 3. ISBN 0-550-18022-2.
- ^ Marenbon 2004, стр. 14.
- ^ Mews, Constant J. (1988). „In Search of a Name and Its Significance: A Twelfth-Century Anecdote about Thierry and Peter Abaelard”. Traditio. 44: 171—200. S2CID 151432795. doi:10.1017/S0362152900007054.
- ^ Marenbon 2004, стр. 15.
- ^ Edward Cletus Sellner (2008). Finding the Monk Within: Great Monastic Values for Today. Paulist Press. стр. 238—. ISBN 978-1-58768-048-9.
- ^ Croom, Peter George; Shotwell, James Thomson (1911). „Abelard, Peter”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 40.
Литература
[уреди | уреди извор]- Burge, James (2006). Héloïse & Abelard: A New Biography. HarperOne. стр. 276—277. ISBN 978-0-06-081613-1.
- Marenbon, John (2004). „Life, milieu and intellectual contexts”. Ур.: Brower, Jeffrey E; Guilfoy, Kevin. 'The Cambridge Companion to Abelard. Cambridge University Press. стр. 14–17.
- „Introduction”. The Letters of Abelard and Héloïse. Превод: Radice, Betty. Introduction by Betty C. Penguin. 1947. стр. 47—50.
- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Abelard, Peter”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 40—41.
- Thomas J. Bell, Peter Abelard after Marriage. The Spiritual Direction of Héloïse and Her Nuns through Liturgical Song, Cistercian Studies Series 21, (Kalamazoo, Michigan, Cistercian Publications. 2007).
- Brower, Jeffrey; Kevin Guilfoy (2004). The Cambridge Companion to Abelard. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77247-1.
- Clanchy, M. (1997). Abelard: A Medieval Life. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-21444-1.
- Gilson, Étienne (1960). Héloïse and Abelard. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06038-2.
- Marenbon, John (1997). The Philosophy of Peter Abelard. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66399-1.
- Mews, Constant (2005). Abelard and Héloïse. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515689-8.
- Sapir Abulafia, Anna (1995). Christians and Jews in the Twelfth-Century Renaissance. Routledge. ISBN 978-0-415-00012-3.
- „Logica Ingredientibus, Commentary of Porphyry's Isagoge”. Five Texts on the Medieval Problem of Universals: Porphyry, Boethius, Abelard, Duns Scotus, Ockham. Превод: Spade, P.V. Indianapolis: Hackett. 1994.
- Abelard, Peter; Heloise; Héloïse; Lombardo, Stanley (2007). Abelard & Héloïse: The Letters and other Writings. Превод: Levitan, William (introduction and notes by William Levitan изд.). Hackett Pub. ISBN 978-0-87220-875-9.
- Radice, Betty (1974). The Letters of Abelard and Héloïse. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044297-7.
- Planctus. Consolatoria, Confessio fidei, by M. Sannelli, La Finestra editrice, Lavis. Abelard, Peter (2013). Lamenti ; Consolazione ; Professione di fede. La finestra. ISBN 978-8895925-47-9.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- King, Peter. „Peter Abelard”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
- Guilfoy, Kevin. „Peter Abelard”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
- Abelard: Logic, Semantics, Ontology and His Theories of the Copula
- Abelard and Héloïse from In Our Time
- Peter King's biography of Abelard in The Dictionary of Literary Biography
- The Love Letters of Abelard and Héloïse. Trans. by Anonymous (1901).
- Peter Abelard на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Пјер Абелар на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Пјер Абелар на сајту LibriVox (језик: енглески)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
