Tortura
Tortura ili mučenje (zlostavljanje) jeste postupanje učinjeno sa namerom da se nekoj osobi nanese bol, teška fizička patnja, ili teška psihička patnja u cilju dobijanja obaveštenja, priznanja ili kažnjavanja za delo za koje je ta osoba osumnjičena. Takođe, tortura se može vršiti i u cilju zastrašivanja ili vršenje pritiska na osobu ili neko treće lice i iz neke druge pobude (kao što je na primer mržnja ili pakost) zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije (etnička ili verska pripadnost, pol, itd.). Tortura ne uključuje bol ili patnju koji potiču isključivo od pravosnažnih sankcija, koji su neodvojivi deo njih ili predstavljaju njihov slučajni element.[1]
Tortura predstavlja ozbiljno kršenje ljudskih prava i u većini zemalja je zakonom zabranjena i kažnjiva.[2] Ipak, u praksi su česti slučajevi torture od strane državnih organa koji se najčešće pravdaju potrebom da se prikupe važne informacije. Ne postoji situacija ili okolnost koja opravdava torturu. Otkrivanje počinioca krivičnog dela, naredba pretpostavljenog, ugrožavanje državne bezbednosti, očuvanje javnog reda i mira, rat, vanredno stanje i slični navodi ne mogu se koristiti kao izgovor ili opravdanje za torturu.
Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka,[1], torturu vrši službeno lice. Tortura postoji onda kada je vrši službeno lice neposredno u toku vršenja službe ili kada se vrši uz izričit ili prećutni pristanak službenog lica ili kada ono podstiče na vršenje torture.
Službeno lice je lice zaposleno u državnom organu koje vrši službene dužnosti ili lice zaposleno u nekoj ustanovi kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja (npr. zatvor, psihijatrijska ustanova).[3] Najčešći prijavljeni slučajevi torture jesu počinjeni od strane policije prilikom saslušanja, u toku trajanja istražnog pritvora ili od strane zatvorskog osoblja tokom boravka u zatvorima na odsluženju kazne, kao i za vreme rata nad ratnim zarobljenicima.
U našem pravu je kažnjivo zlostavljanje i mučenje i onda kada ga vrši bilo koje lice, a ne samo službeno lice.[4]
Postoje različite metode kojima se nanosi bol ili fizička i psihička patnja, a koje možemo označiti kao torturu. Ne postoji utvrđena i konačna lista radnji kojima se vrši zlostavljanje i mučenje, ali neki od zabeleženih primera torture u policijskim stanicama i zatvorima su:
- udaranje po dlanovima
- batinjanje po tabanima tzv. „falanga“
- šamaranje, pesničenje, šutiranje, udaranje palicama
- vezivanje lisicma za radijatore
- uskraćivanje sna na duže vreme
- uskraćivanje vode ceo dan
- gašenje cigareta po telu
- prinuda da se bude u određenim položajima
- lomljenje prstiju
- ponižavanje
Tortura u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama se javlja najčešće kao oblik prevaspitanja, tj. sankcionisanja nekog oblika ponašanja. Kažnjavanje se vrši hemijskom (npr. kažnjavanje davanjem sedativa) ili fizičkom fiksacijom (vezivanje) pacijenata, neretko i putem obe fiksacije istovremeno.
Uprkos Ženevskim konvencijama, najteži oblici torture su zabeleženi nad ratnim zarobljenicima i civilima u vojnim zatvorima i logorima tokom ratnih sukoba. Neki od primera koji sadrže aktivnu sadističku komponentu su:
- gušenje, vezanje i zatezanje konopcima
- uranjanje u vodu
- vešanje za udove
- opekotine cigaretama, otvorenim plamenom ili ključalom vodom
- odsecanje delova tela
- prisilno vađenje zuba
- bacanje sa visine
- silovanje[5]
Kao što postoje brojne metode zlostavljanja i mučenja, tako i povrede koje nastanu mogu biti različite:
- fizičke povrede — prelomi kostiju, rane, opekotine, razderotine, masnice, itd.
- psihičke povrede — izazivanje razdražljivosti, uznemirenosti, napetosti, straha, poremećaja sna, posttraumatski stresni poremećaj itd.
Tortura ne ostavlja posledice samo na osobu koja je bila izložena zlostavljanju, već i na njegovu porodicu i bližu okolinu.
Neće postojati tortura ako su bol ili patnja nastupili usled primene zakonitih sankcija. Tako npr. u određenim, zakonom predviđenim situacijama policija ima ovlašćenje da primeni sredstva prinude koji mogu izazvati bol ili patnju (fizička snaga, vezivanje lisicama, upotreba gumene palice itd.) ali samo ako je primena tih sredstava odmerena, srazmerna opasnosti koja preti i u skladu sa zakonom.[6] Mogu postojati situacije slične torturi koje ne spadaju u torturu jer nisu ispunjeni uslovi u pogledu namere da se prouzrokuje bol ili patanja ili su bol i patnja slabijeg intenziteta ili je cilj takvog postupanja bio drugačiji. Tada postupanje službenih lica najčešće neće biti tortura, ali može biti neko drugo kažnjivo delo – nanošenje lakih ili teških telesnih povreda, protivpravno lišavanje slobode, diskriminacija, iznuđivanje iskaza, zloupotreba službenog položaja, itd.
- ↑ 1,0 1,1 „Tekst Konvencije UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka”. Arhivirano iz originala na datum 2010-10-31. Pristupljeno 2012-01-21.
- ↑ Državna zajednica Srbija i Crna Gora je ratifikovala Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka 2003.godine (,,Službeni list SCG - Međunarodni ugovori", broj 9/2003).
- ↑ Krivični zakonik Republike Srbije (član 112)
- ↑ Ustav Republike Srbije na sajtu Službenog glasnika (član 25.)
- ↑ ,,Tortura u ratu, posledice i rehabilitacija: jugoslovensko iskustvo", grupa autora, IAN International Aid Network, Beograd, 2004, ISBN 86-83595-07-2 (str. 146)
- ↑ „Zakon o policiji (član 36)”. Arhivirano iz originala na datum 2011-11-06. Pristupljeno 2012-01-21.
