Prijeđi na sadržaj

Dragan Vasiljković

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Kapetan Dragan)
Dragan Vasiljković
Karijera
Važnije bitke rat u Hrvatskoj

Dragan Vasiljković (nadimak Kapetan Dragan) (Beograd, 12. decembra 1954.), jugoslovenski vojni oficir. Osnivač je i vođa srpske paravojne jedinice pod nazivom 'Knindže', 'Crvene beretke'.

Dana 9. srpnja 2015. godine izručen je hrvatskim vlastima letom iz Sydneya preko Frankfurta do Zagreba.[1] Ovo je prvi put da je Australija izručila svog državljanina.

Rani život

[uredi | uredi kod]

Dragan Vasiljković je rođen 12. decembra 1954 u srpskoj pravoslavnoj porodici u Beogradu. Njegov otac Živorad je poginuo u saobraćajnoj nesreći dok je Dragan bio dete. U uzrastu od 3 godine, smešten je u hraniteljsku porodicu Dragutina Filipovića Juse jer njegova majka nije mogla da podiže troje dece sama.

Godine 1967. je pod imenom 'Daniel Sneden' otišao u Australiju sa majkom i dve sestre. Nakon što je završio srednju školu u Melburnu, radio je u foto radnji. Proveo je 4 godine u rezervnom sastavu lake australijske konjice. Posle služenja vojnog roka, služio je kao instruktor oružja u Africi i Južnoj Americi. Plovio je širom sveta, a u Srbiji je boravio 1988, gde je započeo posao sa brodskim i avionskim čarterom. Osuđen je za krivično delo vezano za vlasništvo javne kuće u predgrađu Melburna Elsternvik u Australiji tokom 1980-ih. Radio je i kao instruktor golfa u Australiji.

Rat u Hrvatskoj

[uredi | uredi kod]

Vratio se u Beograd u maju 1990, kada je Hrvatska održala prve demokratske parlamentarne izbore. U Beogradu se Kapetan Dragan sastao sa Sašom Medakovićem, jednim od lidera na barikadama u Krajini nakon "balvan revolucije" u avgustu. Medaković je bio prijatelj šefa policije u Kninu, Milana Martića (kasnije osuđenog za ratne zločine u Hagu), a bio je službenik državne bezbednosti Krajine. Kapetan Dragan je posetio Krajinu u jesen 1990 Tamo je sreo Milana Martića i tvrdio da je odbrana Krajine "veoma neorganizovana". Odlučio je da pomogne u organizaciji odbrane Krajine.[2] Po povratku u Beograd, on je pokušao da okupi podršku svom nastojanju, i postao član opozicione stranke Srpskog pokreta obnove. Potom se vratio u SAD da završi pilot trening.

Tokom beogradskog prevrata, marta 1991, kada je u Beogradu na pobunu Srpskog pokreta obnove vlast odgovorila tenkovima na ulicama, Kapetan Dragan je bio primoran da se vrati. Opet ga je Milovanov povezao sa osobljem Državne bezbednosti, a među njima sa Frankom Simatovićem. Simatović mu je rekao u vezi njegovih aktivnosti vezanih za Krajinu, ukoliko bi njegovi pretpostavljeni za to saznali, on bi verovatno biti uhapšen i smenjen. 4. aprila, Kapetan Dragan je otišao u Krajinu da radi za Milana Martića.[3]

Dana 25. juna 1991, Hrvatska je proglasila nezavisnost; Ubrzo nakon toga, izbio je rat u Hrvatskoj. Tokom hrvatskog rata za nezavisnost služio je kod novoformirane Republike Srpske Krajine kao dobrovoljac; Tužioci Međunarodnog krivičnog sud za bivšu Jugoslaviju tvrde da je ovu službu vršio pod pokroviteljstvom policije Srbije, a mediji su izvestili da je on to čak tvrdio tokom svedočenja na suđenju Slobodana Miloševića 2003. Godine. U odgovor Miloševiću na ovo pitanje, rekao je: "Ja sam govorio isključivo o Službi Krajine, Policiji Krajine ili Vojsci Krajine ili JNA do Vensovog plana".

Upitan "da li je u bilo koje vreme bilo jedinica MUPa (Ministarstvo unutrašnjih poslova) Srbije u Krajini sa njim", on je odgovorio da je Jovica Stanišić jednom učinio neformalnu posetu, i Frenki Simatović tri ili četiri puta. Na pitanje da li su Stanišić i Simatović ikada izdali bilo kakvo naređenje, odgovorio je da oni to nisu učinili, da nisu bili u toj poziciji, i da nisu znali niti su bili kvalifikovani da znaju.

Komandovao je specijalnim jedinicama poznate kao Crvene beretke (ne treba mešati sa Jedinicom za specijalne operacije JSO osnovanom u Srbiji 1996) ili 'Knindže'[4] nazvanom tako prema gradu Kninu iz Krajine, i nindža borcima. Trenirao je jedinice na krajiškom Golubić kampu za šta je navodno bio plaćen od strane Službe državne bezbednosti Srbije; te navode je negirao na suđenju Miloševiću, uprkos ulozi svedoka optužbe. On je dodao da je jedini put kada je srpski Državna bezbednost platila bilo za 28 dana boravka u 1997, za praćenje vežbe i da je njegov honorar bio 2.200 dinara. Bio je u savezu sa ministrom unutrašnjih poslova Milan Martić u njegovoj borbi za vlast protiv predsednika Milana Babića, koga je opisao kao "nepoštenog, čoveka koji nije od reči." Martića je, nasuprot tome, smatrao "čovekom od časti i čovekom od reči." U novembru 1991, Babić je pozvao Vojislava Šešelja u Knin da mu pomogne da osujeti puč za koji je verovao da ga planira lično kapetan Dragan.[5] Prema Šešelju, "Kapetan Dragan se umešao i započeo pobunu u vojnim redovima", i organizovao miting vojnog osoblja. Šešelj je obilazio linije fronta iu medijima objašnjavao da "oni koji žele unutrašnje sukobe dok oružani sukob i dalje traje ne mogu biti prijatelji srpskog naroda." Miting se, Šešelj je rekao, pokazao kao neuspeh i Babić je ostao na vlasti. Vasiljković se kandidovao za predsednika Srbije na srpskim predsedničkim izborima 1992, i bio četvrti na listi sa 1,86% glasova.

Tokom rata je osnovao fond Kapetan Dragan sa ciljem da pomogne žrtvama rata. Vasiljković je postao vrsta narodnog heroja tokom rata. Nacionalistički srpski pevač Boro Drljača objavio je pesmu pod nazivom 'Kapetan Dragan' 1991.

Život u Srbiji

[uredi | uredi kod]

Nakon završetka borbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Vasiljković se vratio u Srbiju, gde je živeo nekoliko godina. Vasiljković je bio uključen u rad Srpskog pokreta obnove. Održao je prijateljstvo sa Frankom Simatovićem, a 2001. je izjavio da će ga braniti na sudu ako je potrebno. Simatović bio uhapšen i predat Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju 2003. Vasiljković se ponovo pojavio u centru pažnje nakon što je svedočio protiv Slobodana Miloševića 2004 na MKSJ[6], a potom se vratio u Pert u Zapadnoj Australiji.

[uredi | uredi kod]

U septembru 2005 članak u 'Australian' novinama optužuje Dragana Vasiljkovića za ratne zločine, kao srpskog paravojnog komandanta. Između 1991 i 1994 Vasiljković je napravio kratak povratak u Srbiju, i održao konferenciju za štampu u Beogradu, pre povratka u Australiju. Tada je pokrenuo tužbu za javnu klevetu protiv izdavačke kuće Nejšonvajd Njus za ovaj članak. U decembru 2009. sud je presudio u korist Nejšonvajd Njus i naredio da Vasiljković plati 1,2 miliona dolara. Vasiljković je uhapšen na osnovu hrvatske poternice 19. januara. Optužen je od strane Republike Hrvatske da je odgovoran za navodno mučenje, premlaćivanje i ubijanje zarobljenih pripadnika Vojske Hrvatske i policije između juna i jula 1991 godine u zatvoru na tvrđavi u Kninu, koje su vršili vojnici pod njegovom komandom. Optužen je takođe i za izradu planova za napad i preuzimanje policijske stanice Gline, u blizini grada sela Jukinca i sela Gornji i Donji Viduševac u februaru 1993 u Benkovcu (u dogovoru sa komandantom tenkovske jedinice Jugoslovenske narodne armije JNA). Navodi se da su u tom napadu, protivno Ženevskoj konvenciji, građanske zgrade oštećene i uništene, hrvatski građani bili primorani da pobegnu, njihova imovinska opljačkana a civili (među njima je bio strani novinar) su ranjeni i ubijeni. Te optužbe su objavljene nakon što su novine 'Australian' objavile priču o njemu. Vasiljković je potom tužio novine za klevetu. U julu 2007, Vrhovni sud je smatrao da 6 je od 10 navoda u tom članu su klevetničko. Međutim, u decembru 2009, sudija je presudio da Kapetan Dragan "počinio mučenje i silovanje" i da je članak iz 2005 pokazao da je Vasiljković učestvovao i počinio navode protiv njega. Vasiljković odbacuje tvrdnje, i da izjavljuje da će uložiti žalbu na presudu.

Haški tribunal je naveo Vasiljkovića kao "učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu" nad Hrvatima i drugim nesrbima u odluci protiv Martića, ali nije tražio njegovo hapšenje. On je dao iskaz protiv Slobodana Miloševića u Hagu, bez imuniteta. Svi ostali su ili već na sudu u Hagu ili na slobodi. Godine 2005, portparolka Tribunala Florens Hartman je objavila da je Vasiljković je bio pod istragom, ali da je zaustavljena zbog završetka mandata Tribunala.

Suđenje

[uredi | uredi kod]

U decembru 2006, pokušaj Vasiljkovića je da spreči odluku o ekstradiciji nije uspeo na saslušanju Prekršajnog suda u Sidneju. Njegovi razlozi odbrane bili su da će kao srpski vođa biti suočen sa pristrasnim hrvatskim sudom i da nema dokaza o optužbi koji su obavezni po Zakonu o ekstradiciji iz 1988 (Uslovi za izručenje - Član 10) da australijski državljanin da bude izručen.

Već u junu 2006, Viši sud je odbacio zahtev obrazlažući da smatra primenu "nema dokaza" modela na Zakon o izručenju nevažećim. Viši sud je vratio predmet Federalnom sudu Australije da utvrdi da li je ili nije zaštićen međunarodnim pravom. Federalni sud će takođe razmotriti pitanje lokalnog suda u smislu fer suđenja u Hrvatskoj. Slučaj je predat pred lice pravde sudiji Kaudroju u novembru. Vasiljković je u pritvoru od januara 2006.

Dana 12. aprila 2007, vlasti u Sidneju su odobrile zahtev za izručenje Hrvatskoj, a Vasiljković je tokom žalbenog postupka u Parkli zatvoru u delu sa maksimalnim obezbeđenjem. Kao navodni ratni zločinac, on je u samici, ali je dobio gitaru i dozvoljeno mu je da ima olovku i papir. On želi da se upiše u birački spisak kao australijski državljanin, ali još nije mogao da to učini. On je, takođe sprečen da govori predstavnicima štampe. Do aprila 2007, srpska zajednica iz Australije je potrošila više od 500.000 $ na odbranu i pomoć Vasiljkoviću. Arhivirano 2014-08-20 na Wayback Machine-u

Dana 3. februara 2009. Vasiljkovićeva žalba protiv izručenja Hrvatskoj odbačena je od strane Federalnog suda Australije. Među onima koji su došli da odbrane Vasiljkovića bio je i Vladika Australije i Novog Zelanda Irinej Dobrijević.[7]

2. septembra federalni sud u Australiji zaključio "da postoje 'suštinske ili stvarne šanse' da Vasiljković ne bi imao pošteno suđenje u Zagrebu" i naredio oslobađanje. Izašao je iz zatvora Parkli u Sidneju 4. septembra 2009.[8]

Australijska vlada se žalila na presudu, koja je uspešno oborena. Presuđeno je da Vasiljković bude izručen Hrvatskoj. Međutim, australijska Federalna policija izgubila mu je trag.[9]

U martu 2010, Vrhovni sud Australije poništio je odluku Federalnog suda i nalaže Federalnim vlastima izručenje Vasiljkovića Hrvatskoj zbog ratnih zločina. Nakon odluke o izručenju Vasiljković je nestao.

Završno hapšenje i žalbe

[uredi | uredi kod]

Vasiljković je ponovo uhvaćen od strane australijske Federalne policije na reci Klarens. 12. maja 2010, nakon što je izbegavao policiju 43 dana. Vasiljković je kupio jahtu u kojoj je živeo i koju je pripremao sa namerom da napusti zemlju. Obaveštenje od strane holandske policije kaže da je Vasiljković poslao svog bivšeg advokata Breda Slougrova u zemlju sa molbom da njegov slučaj bude premešten kod Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Slougrov je udaljen iz advokatske komore zbog pretnji "teškim telesnim posledicama" sudiji za prekršaje Alanu Muru koji je saslušavao Vasiljkovića 2006. Zbog ovoga obeležen je čim je ušao u Holandiju, pa je holandska policija bila u stanju da obavesti policiju u Australiji da se Vasiljković još uvek krije u Australiji. Vasiljković je lociran pošto je pozvao Franka Simatovića koji je u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju.

Dana 19. maja, australijski sud je odbacio odbranu Vasiljkovića da u Hrvatskoj neće imati fer suđenje i da su hrvatski sudovi bili blaži prema Hrvatima obrazlažući je kao "nedovoljnu" i "slabu". Australijski Federalni sud potvrdio je presudu četiri meseca kasnije, odbacujući žalbu Vasiljkovića.

Dana 16. novembra 2012 Vlada Australije i premijer Džulija Gilard odlučuju da se Vasiljković izruči Hrvatskoj. Ova odluka je prva ekstradicija za ratne zločine koju je sprovela Australija. Njegovi advokati su pokrenule žalbu. Poslednje ročište održano je u maju 2014 i uskoro se očekuje sudska odluka.[10]

15. maja 2015 australijski Vrhovni sud je odbacio poslednju Vasiljkovićevu žalbu zbog loših izgleda za uspešan završetak procesa. Posle ovoga, Vasiljković nema više legalnih sredstava kojima bi se sprečilo njegovo izručenje. Krajnji rok za izručenje Vasiljkovića je 15.jul 2015.[11] Od hrvatskih organa gonjenja zavisi tačan datum izručenja Vasiljkovića.[12]

Sud u Hrvatskoj je odredio da advokat Darko Stanić, poznat, između ostalog, po obrani hrvatskih vojnih policajaca optuženih za zločine u slućaju Lora, zastupa Vasiljkovića po službenoj dužnosti, jer su brojni advokati iz straha za svoj život odbili da ga zastupaju.[13][14]

Mediji u Hrvatskoj, Srbiji i Australiji su objavili da će Vasiljković biti isporučen i da će sleteti na aerodrom Zagreb u pratnji naoružanih policajaca 9. jula 2015. u 11.30. [15]

Reference

[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]
U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Dragan Vasiljković