Prijeđi na sadržaj

Carica Teodora (žena Justinijana)

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Teodora (6. vijek))

Teodora (rođena oko 497, umrla 28. juna 548) bila je supruga istočnorimskog (vizantijskog) cara Justinijana I i njegov najbliži savetnik i saradnik preko dvadeset godina. Ipak, zahvaljujući Prokopijevoj „Tajnoj istoriji“ Teodora je prevashodno ostala upamćena kao kurtizana koja se uznela do carskog trona[1].

Mladost

[uredi | uredi kod]

Poreklo

[uredi | uredi kod]

O Teodorinoj godini rođenja i poreklu može se samo nagađati. U nauci se obično uzima da je bila petnaestak godina mlađa od supruga Justinijana I, dakle rođena je oko 497. godine [2]. Caričina porodica bila je, po tradiciji koju je zabeležio oko 1320. istoričar crkve Nićifor Kalist, poreklom sa Kipra. Međutim, različiti izvori nastali posle 6. veka, beleže kao Teodorin zavičaj Aleksandriju i maloazijsku oblast Paflagoniju. Po sirijskim izvorima Teodora je bila ćerka lokalnog monofizitskog sveštenika iz Damana kod Kalinika na Eufratu.[3]. Među modernim istoričarima je teza o Teodorinom poreklu odavno povezana sa mogućom književnom tendencijom da se carica koja je uspela da zavede sredovečnog Justinijana poveže sa Kiprom, rodnim mestom starogrčke boginje ljubavi Afrodite. Iako izvori to ne spominju, Teodorina porodica je možda bila i iz prestonog Konstantinopolja [4]. Najveći broj podataka o Teodorinoj mladosti pruža već pomenuta Prokopijeva „Tajna istorija“. Po malicioznom Prokopiju, Teodora je poticala iz najnižeg staleža, staleža koji su činili cirkuski zabavljači, uličarke i oslobođeni robovi. Po Teodosijevom zakoniku čiji su zakoni još uvek bili na snazi početkom 6. veka, takvi ljudi su bili trajno obeleženi niskim poreklom i prokazanim zanimanjima u tolikoj meri da im je uskraćivan pristup crkvama i sve do samrti svete tajne krštenja i pričešća. Razne scenske umetnosti poput pantomime i plesa bile su jako popularne širom Istočnog rimskog carstva 6. veka, ali su sami izvođači bili prikovani za samo dno društvene lestvice, dok je zakon, još od Dioklecijanove vlade propisivao da se zanimanje mora prenositi unutar iste porodice sa kolena na koleno [5].

Borba za opstanak

[uredi | uredi kod]
Carica Teodora, detalj mozaika Carica Teodora i njena svita iz crkve San Vitale u Raveni (547. godina).

Po Tajnoj istoriji, Teodorin otac Akakije bio je radio kao čuvar medveda za račun deme Zelenih na carigradskom hipodromu. Prerano je umro (negde oko 500. godine)[6] i ostavio udovicu, bivšu zabavljačicu čije nam ime nije zabeleženo, sa tri ćerke od kojih je najstarija, Komito, tek bila napunila sedam godina. U pokušaju da zadrži mesto čuvara medveda u porodici, majka se brzo preudala, a zatim je sve tri ćerkice, Komito, Teodoru i Anastasiju, izvela pred rulju Zelenih pokušavajući da gane njihove poglavare. Međutim, devojčice su ismejane, položaj čuvara medveda je prepušten osobi sa najdubljim džepom, a Teodora je vremenom postala zakleti neprijatelj Zelenih. Najzad, Plavi su se smilovali na sirotice i Teodorin očuh je postavljen za njihovog čuvara zveri. Da bi izdržavala porodicu majka je svoje ćerke brzo uvela u zabavljački posao i u njegove dobre i loše strane. Teodora je stasala uz stariju sestru Komito i već kao devojčica se proslavila kao pantomimičarka. Kada je odrasla nastupala je gotovo naga kao pantomimičarka u skaradnoj predstavi inspirisanoj starogrčkim mitom o Ledi i labudu. Prokopije dodaje da je isto tako bila poznata i kao prostitutka visokog ranga — kurtizana (grč. ἑταῖρα). Pored Prokopija, koji je bio izrazito nenaklonjen Teodori, i Jovan Efeški, titularni monofizitski episkop Efesa i istoričar crkve, koji je spadao u caričine štićenike, opisao ju je kao „Teodoru iz javne kuće“ (grč. πορνείογ) [7].

Susret sa Justinijanom

[uredi | uredi kod]

U mladosti dobila je ćerkicu, a kasnije i sina po imenu Jovan (lat. Ioannes) [8], a u nekoliko navrata je i prekidala trudnoću. Najzad, postala je ljubavnica Hekebola, namesnika Pentapolja u današnjoj Libiji (verovatno oko 520), ali se sa njim burno rastala. Možda je sve bio deo njenog plana da se kao Hekebolova pratilja spase daljeg boravka u pozorištu [9]. Preostalo joj je da se na sve načine domogne Carigrada. Prvo je otišla u Aleksandriju, gde je nastavila sa najstarijim zanatom na svetu, ali je u egipatskoj metropoli verovatno upoznala i monofizitsko učenje i njegove propovednike, podvižnike i svetitelje. Po koptskoj tradiciji zabeleženoj u 7. veku lično je upoznala monofizitskog patrijarha Timoteja III koji je postao njen duhovnik. U Aleksandriji je tako ostavila stari život bludnice iza sebe, a u Antiohiji u Siriji se desio drugi važan preokret. Upoznala je izvesnu plesačicu u službi Plavih, Makedoniju, koja je u isto vreme bila i dostavljač u službi carske tajne policije. Makedonija je izgleda vrbovala Teodoru i zatim je u Carigradu upoznala sa velikim pokroviteljem deme Plavih, Petrom Sabatijem (lat. Petrus Sabbatius), budućim Justinijanom, sestrićem cara Justina I [10]. U vreme kada je upoznala Justinijana, po tradiciji ranog 8. veka, Teodora je u jednoj carigradskoj udžerici vodila častan i siromašan život prelje.

Avgusta

[uredi | uredi kod]

Udaja

[uredi | uredi kod]

Teodorina prošlost i poreklo nisu bili tajna u Carigradu, kao i njene simpatije prema monofizitima. Justinijan je izgleda iskreno zavoleo Teodoru, ali je stari zakon Konstantina I onemogućavao osobama iz senatorskog staleža da stupe u brak sa bivšim glumicama i robinjama koje su zakonski bile definisane kao „žene bez časti“. Pored toga, i supruga cara Justina, stroga Eufemija oštro se protivila Justinijanovoj ženidbi, ne toliko zbog Teodorinog porekla, pošto je i sama bila u mladosti robinja koja je promenila nekoliko gospodara, već možda zbog sklonosti ka monofizitizmu Justinijanove izabranice [11]. Međutim, stara carica je umrla 524. godine i Konstantinov zakon je ukinut već 525. godine. Teodora se ubrzo zatim udala za Justinijana sa kojim je već živela u carigradskoj Hormizdinoj palati. Kada se Justinovo zdravlje bespovratno pogoršalo, stari car je 1. aprila 527. krunisao Justinijana i Teodoru. Justin je umro 1. avgusta iste godine a Justinijan je postao novi avgust.

Dvor: saveznici i neprijatelji

[uredi | uredi kod]
Justinijan I, detalj mozaika „Car Justinijan i njegova svita“ u crkvi San Vitale u Raveni (547). Teodorina moć počivala je na vlasti i popustljivosti njenog supruga.

Nakon što joj je muž krunisan, Teodora je dobila titulu avguste, uobičajnu za carske supruge i sestre. Sama titula je bila simbolična, ali u vreme careva slabih ličnosti, poput Arkadija ili Teodosija II, carice su preuzimale važnu ulogu u politici, administraciji i verskim poslovima. Sada su se na prestolu našle dve ambiciozne i vlastoljubive osobe, često suprotstavljenih pogleda po mnogim pitanjima, ali isto tako i pune obostranog poštovanja [12]. Kao carev savetnik, Teodora je bila dragocena pre svega iz dva razloga. Poznavala je način života i razmišljanja carigradske svetine, najnižih slojeva prestonice. Sa druge strane, još pre 527. postala je zaštitnik monofizita, sledbenika jeretičkog učenja osuđenog 451. u Halkidonu na Četvrtom vaseljenskom saboru. Justin I je pokrenuo progon monofizita u istočnim provincijama, dok je njegov naslednik Justinijan, iako ubeđeni pristalica pravoslavlja, priželjkivao kompromis. Kao dobročinitelj monofizita Teodora je imala važnu ulogu u održavanju krhke ravnoteže i omekšavanju carske politike.

Po stupanju na presto, Teodora, ćerka zabavljača i supruga potomka balkanskih seljaka, osetila je neprijateljstvo i prezir stare prestoničke aristokratije. Međutim, ni po usponu do carske krune, nije zaboravila svoje stare prijatelje. Sestru Komito bogato je udala za vojskovođu Sita, a staru prijateljicu Antoninu za budućeg osvajača Vandalske kraljevine, Velizara. Svoju vanbračnu ćerku udala je za jednog od pripadnika porodice nekadašnjeg cara Anastasija I, Justinovog prethodnika. Na dvor je sa sobom dovela i svoje tri drugarice, nekadašnje glumice. Među Teodorine verne saradnike spadao je i evnuh Narzes, nadzornik carske ložnice. Ipak, carica je imala i nekoliko protivnika, pre svih Jovana Kapadokijskog, sposobnog i beskrupuloznog Justinijanovog „ministra finansija“, čoveka koji se nije ustručavao da sve kaže carskom paru u lice. Pored toga, Teodora nije imala poverenja u ljude koji su imali ogromno bogatstvo, uticaj i slavu poput Jovana Kapadokijskog, Velizara i vojskovođe Germana, Justinijanovog brata od tetke. U slučaju Germana, koji je bio najočigledniji Justinijanov naslednik, Teodora se potrudila da spreči njegovu decu da sklope bračne veze sa supružnicima sličnog društvenog statusa kako ne bi mogli jednog dana da se nadmeđu sa njenom porodicom [13].

Doprinos carevom zakonodavstvu

[uredi | uredi kod]

Na carigradskom dvoru Teodora je uvela vrlo strog i krut ceremonijal. Justinijan je cenio njen savet i izgleda da ju je tretirao kao svog savladara. U noveli 51 iz 535. Teodora je nazvana „našom najpobožnijom suprugom koju nam je darovao Bog“. Velikodostojnici su po stupanju na dužnost polagali zakletvu vernosti i avgustu i avgusti. Ceremonijal koji je uveden od Justinijanovog dolaska na presto predviđao je da svi senatori, bez obzira na rang, prilikom susreta sa carskim parom padaju na ničice. Teodora je navodno insistirala da se umesto tradicionalnih titula cara i carice tj vasilevsa i vasilise, svi redom obraćaju njoj i njenom mužu kao despini i despotu tj gospodarici i gospodaru [14].

Justinijan je bio veliki zakonodavac i nekoliko zakona koje su u njegovo vreme bili doneseni u cilju zaštite žena možda su upravo bili inspirisani od strane njegove supruge. Glumice koje su napustile scenu nisu mogle bite silom zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi su morali da obezbede svojim nevestama dar u visini vrednosti njihovoh miraza. Zakon iz 535. zabranio je prostituciju u Carigradu, trgovinu ženama, proterao je podvodače iz grada i naložio zatvaranje javnih kuća. Teodora je, po hroničaru Jovanu Malali, sazvala trgovce robljem, otkupila sve žene i podelila im sitne darove u odeći i novcu. Sama carica je podigla na azijskoj obali Bosfora manastir nazvan Pokajanje u kome su bivše prostitutke živele kao monahinje [15].

U Istoriji Justinijanovih ratova Prokopije je zabeležio da je u Teodorinoj prirodi bilo da pomaže nesrećnim ženama. Kada je Justinijanov brat od tetke Borajd umro, njegovu imovinu je nasledi njegov rođeni brat German, dok je pokojnikova ćerka dobila samo zakonski minimum očeve imovine. Suprotno željama Germana, car je intervenisao u korist Borajdove supruge i ćerke, verovatno na nsistiranje Teodore koja, kao što je pomenuto, nije volela Germana i njegovu porodicu. Sa druge strane, udovičena Justinijanova sestričina Prajekta je 546. poželela da se uda za vojskovođu jermenskog porekla Artavana. Car je Artavana pozvao u prestonicu, postavio ga za vrhovnog zapovednika vojske pri dvoru i za konzula, ali se ubrzo pokazalo da je Jermenin već oženjen. Njegova supruga je doputovala u Carigrad iz daleke postojbine i zatražila pomoć carice Teodore. Ukratko, Teodora je demonstrirala da po rimskom pravu, važećem u zemlji gde je Artavan ostvario blistavu karijeru, nema pravnih osnova da napusti svoju neželjenu suprugu. Artavan je tako sve do Teodorine smrti ostao verzan za svoju prvu suprugu, a posle 548. bilo je prekasno da postane zet carske porodice [16].

Dvorske intrige

[uredi | uredi kod]

Još u vreme prvih godina braka, Teodora je rodila Justinijanu ćerku, ali je dete ubrzo umrlo. Izgleda da je carica u prvo vreme redovno obilazila banje u Bitiniji, ali ipak nije uspevala da Justinijanu rodi decu. Caričin položaj na dvoru ipak se učvrstio nakon ustanka "Nika" (13.-18. januara) 532. u Carigradu. Pošto su udružene deme Zelenih i Plavih zauzele ključne položaje u Carigradu i pošto su pobunjenici izvikali za cara Ipatija, sestrića Anastasija I, Justinijan je u prisustvu svojih najbližih savetnika 17. januara naredio da se dvor evakuiše u Herakleju. Kada su muškarci zaćutali, Teodora se obratila okupljenima:

Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Ja mislim da sada ne treba bežati, čak iako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu! A ako ti želiš da se spaseš, o Care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov.

– Prokopije, Istorija Justinijanovih ratova, I 24, 33-37, prevod sa engleskog [17]

Posle ovih reči, prvo su se prenule vojskovođe Velizar i Mund koji su razradili plan obračuna sa pobunjenicima. Narednog dana, 18. januara malobrojna ali odlučna carska vojska se na hipodromu surovo obračunala sa pobunjenicima i navodno masakrirala 30 000 ljudi. Justinijanov režim najzad je učvršćen a zajedno sa njim i šačica onih koji su podržavali Justinijana u najtežim časovima. Ispred svih carica Teodora, pouzdan prijatelj i odan saveznik, ali i neumoljiv neprijatelj.

Carica i kraljica

[uredi | uredi kod]

U narednim godinama pokazalo se da je carica više nego sposobna da na dvoru, prestonici i u državi vodi sopstvenu politiku. Teodora je navodno držala pod svojom kontrolom čitavu mrežu doušnika i špijuna, batinaša i tajnih tamnica. Dobro je pazila da održi svoj nedodirljivi položaj i uveća moć svoje porodice i svojih najbližih saradnika. Kada je ostrogotska kraljica Amalasvinta početkom 534. godine dogovorila sa Justinijanom da se skloni u Drač i odatle zatraži da carska vojska pomogne obnovu njene vlasti u Italiji, Teodora je navodno poludela od ljubomore. Amalasvinta je bila poznata kao obrazovana i šarmantna lepotica uz sve to plemenitog porekla. Najzad, kraljičin savladar Teodat ju je zbacio i zatočio, a Justinijan je poslao svog emisara da zatraži oslobađanje Amalasvinte. Međutim, po Prokopiju, diplomati je stigla i Teodorina poruka Teodatu da slobodno ukloni Amalasvintu i da Justinijan u tom slučaju ništa neće preduzeti. Bilo kako bilo, Amalasvinta je pogubljena, a dugi Gotski rat (532.-552.) koji je nastupio je neizmerno koštao Carstvo. Nasuprot Prokopiju, koji je opisao čitavu epizodu zahvaljujući kojoj je Amalasvinta izgubila život, Kasiodor Senator je u svojoj zbirci zvanične korespondencije ostrogotskih kraljeva, Razno sačuvao ukupno i dva pisma, jedno Teodata, drugo njegove žene Gudelive, koja možda i dozvoljavaju mogućnost caričine umešanosti u smrt Teodorihove ćerke [18].

Pad Jovana Kapadokijskog

[uredi | uredi kod]

Teodora je u još nekoliko navrata demonstrirala svoju moć koja je izgleda bila na vrhuncu početkom pete decenije 6. veka. Najveće rivale svoga muža carica je videla u pretorijanskom prefektu Istoka Jovanu Kapadokijskom i velikom vojskovođi Velizaru. U nekoliko navrata pokušavala je da utiče na cara da smeni Jovana, ali je Justinijan, iako svestan carskih ambicija svog ministra, ostao ubeđen u njegovu lojalnost. Ipak, u proleće 541. Antonina, Teodorin poverljivi agent, se približila Jovanovoj ćerkici Eufemiji i ispričala joj da se Velizar, u to vreme na istočnoj granici Carstva, sprema da svrgne cara samo ukoliko bi dobio podršku prestoničkih velikodostojnika. Jovan se polakomio i, i pored carevog tajnog upozorenja, otišao na sastanak sa Antoninom u Halkedon. Kada je otvoreno izrekao svoje težnje da se zacari, Jovan je uhapšen od strane Narzesa, ali je uspeo da pobegne u Carigrad i zatraži sklonište u crkvi. Prokopije beleži da je Jovan Kapadokijski otišao pravo caru bio bi spašen, ali sada je Teodora najzad dokazala Justinijanu prevratničku ćud njegovog ministra. Jovan Kapadokijski je lišen najvećeg dela svog imetka i poslat u progonstvo. Nadživeo je Teodoru i pred kraj života se vratio u Konstantinopolj, ali se više nikada nije približio caru [19]. Jovanov položaj nasledio je u leto 543. Petar Barsimej, sirijski bankar, još jedan Teodorin izabranik. Barsimej se pak pokazao ništa manje sposobnim od Jovana Kapadokijskog i ostao je na različitim finansijskim funkcijama bar do 562. kada ga izvori poslednji put pominju [20].

Antonina i Teodora

[uredi | uredi kod]

Odnos između Teodore i Antonine nije uvek lako razumeti i pored brojnih sličnosti životnih priča dve žene. Ipak, po udaji za Justinijana Teodora je postala uzorna supruga, dok je Antonina nastavila da traži nove ljubavnike. Izgleda da ju je jedino plašila reakcija njene stare drugarice, sada moralne i stroge Teodore kojoj je možda zbog straha nastavila odano da služi u poverljivim poslovima poput obaranja Jovana Kapadokijskog. Ubrzo je carica uzvratila uslugu Antonini. Velizar je najzad na italijanskom frontu nešto pre pada Ravene 540. spoznao da ga je Antonina godinama varala i to sa njegovim posinkom Teodosijem, mladim i privlačnim Tračaninom. Sa druge strane, Antoninin rođeni sin Fotije je stao uz svog poočima Velizara i zajedno su položili zakletvu da će se osvetiti Teodosiju. Dok je Antonina otišla na istočni front, gde je Velizar sada boravio (541), Fotije je u Efesu uhapsio majčinog ljubavnika i zatim zatočio Teodosija u jednoj kilikijskoj tvrđavi, a Velizar je prilikom prvog susreta stavio svoju nevernu ženu pod stražu. Sada se u porodičnu dramu umešala Teodora. Njeni ljudi su prvo utamničili Fotija i njegove prijatelje i podvrgli ih bičevanju, ali tako nisu mogli da otkriju gde je Teodosije nestao. Tajna je ubrzo otkrivena, mada ni istoričar Prokopije nije saznao kako. Teodorini ljudi su oslobodili Teodosija. Privlačni mladić je zatim živeo pod Teodorinom zaštitom u palati i tu je imao prilike da viđa Antoninu. Velizar je u toku zime pozvan u Carigrad i nateran na pomirenje sa suprugom. Teodosije je postao caričin favorit, ali je nedugo potom umro od dizenterije pre nego što je postavljen za vojskovođu kako mu je Teodora obećavala. Što se Fotija tiča, on je pak posle tri godine pobegao iz Teodorine tamnice i zatim je otputovao pravo u Jerusalem i primio monaški zavet. Jedino je tako mogao biti bezbedan od sveprisutne carice [21].

Teodorino regentsvo

[uredi | uredi kod]
Carica Teodora i njena svita, mozaik iz crkve San Vitale u Raveni (547. godina). Žena sa caričine leve strane je verovatno njena poverljiva saradnica Antonina, Velizarova žena. Levo od Antonine je njena ćerka Jovana, nesuđena Teodorina snaha.

Najzad, u leto 542. u Carigrad je preko Egipta i Sirije stigla strašna epidemija bubonske kuge. Oko 300.000 ljudi je umrlo u prestonici i sam car se teško razboleo. Teodora je najverovatnije preuzela svu vlast u svoje ruke. Justinijanov oporavak bio je jedina nada za Teodorin opstanak. Generali na istoku carstva već su počeli većati o novom izboru cara. Do Teodore je stigla vest da su Velizar i drugi važan vojskovoća, Buz, izjavili da neće prihvatiti cara koji bi bio imenovan u Carigradu, dakle pod Teodorinim uticajem i bez njihovog pristanka. Obojica su ubrzo pozvani u Konstantinov grad. Buz je lišen svih počasti i pritvoren na preko dve godine u Teodorinu tajnu tamnicu u kojoj mu je trajno oštećen vid. Popularnom Velizaru je oduzeto njegovo bogatstvo i lična garda i ostavljen je u uverenju da svakog dana može da očekuje likvidatore. Najzad, kada se Justinijan oporavio 543. Velizaru su vraćena pređašnja ovlašćenja i imovina, ali mu je Teodora stavila do znanja da je preživeo samo zahvaljujući molbama svoje prezrene supruge Antonine. Štaviše, pomirenje je proslavljeno veridbom Velizarove jedine ćerke Jovane i Teodorinog unuka Anastasija. Caričina osveta je time bila potpuna pošto se nadala da će tako ogromno Velizarevo bogatstvo preći u ruke njene porodice. Antonina se od početka protivila ovom braku, ali je Teodora, tokom odsustva Velizara i njegove žene u Italiji, uredila da Jovana i Anastasije počnu da žive zajedno i to nevenčani. Pošto je Jovanina reputacija time nepovratno oštećena, njeni roditelji su na kraju jedino mogli da se slože sa Teodorinim veridbenim planovima [22].

Verska politika

[uredi | uredi kod]

Prvi koraci

[uredi | uredi kod]

Kao zaštitnik pristalica monofizitskog učenja Teodora se pokazala već pre udaje za Justinijana. Kada je Justin I proterao pedesetak monofizitskih episkopa 521. godine, Teodora je primila njihovu delegaciju i već 523. preko Justinijana ubedila starog cara da dozvoli odlazak proteranih u monofizitski Egipat. Sa druge strane, u zvaničnim prilikama carica je iskazivala dužno poštovanje vođama pravoslavne struje npr sv. Savi Osvećenom prilikom njegove posete Carigradu 531. godine. Tom prilikom je zamolila svetitelja da se moli za njeno potomstvo, ali ju je monah odbio strahujući od pojave novog Anastasija na carskom tronu.

Zaštitnica monofizita

[uredi | uredi kod]
Portret vizantijske carice iz 6. veka, verovatno Teodore, ostatak mermerne statue iz Milana, danas u gradskom Muzeju antičke umetnosti (Museo d'arte antica).

Iste 531. godine Justinijan je iz političkih razloga, želeći mir u istočnim provincijama pred odlazak glavnine vojske na Zapad, obustavio progon monofizita. Računa se da je nakon toga oko pet stotina monofizitskih monaha, bivših episkopa i mitropolita i podvižnika pohrlilo u Carigrad. Teodora je jednu od carskih palata, Hormizdinu palatu, pretvorila u sklonište za monofizite, ali je u isto vreme omogućila svom suprugu da nadzire kretanje i namere monofizitskih prvaka. Ipak, i pored svih mera predostrožnosti, uticaj monofizita se osećao u prestonici, naročito posle dolaska nekadašnjeg patrijarha Antiohije, veštog teologa Severa iz Sozopolja. Sever je izgleda pridobio na svoju stranu carigradskog patrijarha Antima I (535—536), ali je i sam Antim ubrzo smenjen intervencijom pape Agapeta I zarad Justinijanovih interesa u Italiji. Sever se ubrzo vratio u Egipat i Teodorina pobeda se pokazala privremenom. Carigradski patrijašiski tron zauzeo je Mena, Agapetov izabranik, ali je prava borba vođena za mesto aleksandrijskog patrijarha. Justinijan je po prvi put primenio silu i proterao umerenog monofizitu Teodosija I u Trakiju a stolicu sv. Marka je poverio monahu Pavlu.

Međutim, Teodora je bila uporna i obezbedila je u svojoj palati sklonište za Antima i docnije Teodosija koji je bezbedno živeo u Carigradu sve do svoje smrti 567. godine. Justinijan se nadao teološkom rešenju, a Teodora je izgleda počela da podržava stvaranje paralelne monofizitske crkvene hijerarhije. Jovanu, episkopu egipatskog Hefestopolja, carica je pružila zaštitu, a zatim i alibi kako bi mu bilo omogućeno da napusti kućni pritvor i krene u posvećivanje monofizitskih sveštenika po istoku carstva. Sa druge strane, carica je pokušala da natera papstvo na popuštanje i to u veoma kritičnom trenutku. Papa Silverije je 9. decembra 536. otvorio kapije Rima vizantijskoj vojsci, ali kada su Ostrogoti opseli grad, Teodora je preko Antonine ubedila Velizara da papa tajno održava veze sa Gotima. Nevoljni Velizar je svrgnuo Silverija, naterao ga da se povuče u monaštvo i 25. maja 537. omogućio dolazak Vigilija na mesto naslednika sv. Petra. Vigilije je izgleda obećao carici da će rehabilitovati anatemisanog Antima, ali kada je postao papa nije pokazao želju da sarađuje.

Prilike na Istoku išle su sada na ruku monofizitima pošto su Persijanci strahovito opljačkali Antiohiju 540. godine, dok se patrijarh Efrem, vatreni pristalica pravoslavlja, dao u bekstvo. Prestiž Carstva na istoku, ali i pravoslavlja su teško pogođeni. Naredne 541. godine Carigrad je posetio emir Gasanida, arabljanskog plemenskog saveza koji je čuvao vizantijsku pustinjsku granicu u Siriji. Emir je zatražio monofizitskog episkopa za svoj narod i Teodora je obezbedila da Teodosije posveti Jakova Varadeja za nominalnog episkopa Edese. Jakov je svoju misiju počeo 543. godine, nakon što je kuga protutnjala istočnim provincijama, i posvetio je na desetine monofizitskih sveštenika i episkopa širom Istoka. Time je monofizitizam na istoku Carstva ponovo oživeo, a ubrzo se Teodori pružila šansa da se osveti i Vigiliju. Justinijan je, tražeći teološki kompromis, 544. zatražio od patrijarha da osude Tri poglavlja, a kada je Vigilije pružio otpor, car je naredio njegovo hapšenje. Carski vojnici su ga praktično kidnapovali iz Rima novembra 545. godine, a u Carigrad papa je najzad stigao 25. januara 547. godine. I pored dirljivog dočeka koji mu je priredio car, Vigilije je tajno primoran da potpiše osudu Tri poglavlja i anatemiše sada jogunastog patrijarha Carigrada Menu. Može se reći da je poraz pape Vigilija bio i poslednja pobeda carice Teodore koja je umrla 28. juna 548. godine, najverovatnije od raka. Navodno je na samrti zaklela Justinijana da nastavi sa zaštitom monofizita.

Epilog

[uredi | uredi kod]

Uspomena na Teodoru

[uredi | uredi kod]

Teodorina smrt zadesila je carigradski dvor u veoma teškom trenutku pošto su Totila i njegovi Ostrogoti preuzeli inicijativu u Italiji, a teološki sukobi u istočnim provincijama su se i dalje rasplamsavali. Justinijan se ipak pribrao posle nekog vremena i nastavio borbu za jedinstvo i veličinu Carstva sve do svoje smrti 565. godine. Teodora je sahranjena u grobnici koju je njen suprug podigao za njih dvoje a koja se nalazila u blizini crkve sv. Apostola u Carigradu. Kada je 559. godine car slavio trijumf nad Kotrigurskim Hunima, čitava povorka je zastala nedaleko od caričine grobnice koju je Justinijan peške obišao kako bi upalio sveću i pomolio se na njenom grobu.

Sud savremenika

[uredi | uredi kod]

Teodora je kod svojih savremenika inspirisala protivurečna osećanja. U monofizitskoj tradiciji ostala je upamćena kao velika dobrotvorka i najpobožnija vladarka. Učvršćivanje koptske crkve u Egiptu i jakovitske u Siriji i Mesopotamiji bilo je delimično i njena zasluga. Međutim, podeljenost među hrišćanima u istočnim provincijama Carstva olakšaće persijska i islamska osvajanja tih krajeva početkom 7. veka. Sa druge strane, Teodora je za konzervativce poput Prokopija bila neoprostivo ambiciozna, smela i nezavisna žena. Ipak, njena moć ležala je u vlasti njenog supruga, tako da Teodora nije u pravom smislu reči bila vladarka poput ptolemejskih kraljica ili kasnijih ruskih carica ili kraljica u današnjoj Evropi. Justinijan je ipak imao puno poštovanja i razumevanja za svoju suprugu, ali i strpljenja za njene poteze koji su prkosili njegovim političkim pogledima.

U Istoriji Justinijanovih ratova Prokopije opisuje Teodoru kao ženu velike lepote. Beleži i da je svoju lepotu održavala dugim snom i toplim kupkama nasuprot svom suprugu koji je vodio prilično asketski način života. Teodorin portret u crkvi San Vitale u Raveni prikazuje je kao sitnu ženu bledog tena i velikih očiju.

Teodorino nasleđe

[uredi | uredi kod]

Najtrajnija zaostavština carice Teodore bili su njeni rođaci kojima je u Carigradu obezbedila veliko bogatstvo i važne položaje. Istina, Antonina, dotada lojalna Teodori, je rastavila svoju ćerku Jovanu i caričinog unuka Anastasija i tako sačuvala Velizarovo bogatstvo. Drugi znameniti Teodorin unuk bio je monah Atanasije, pristalica triteizma, jednog od monofizitskih pravaca, koji je svoje ogromno bogatstvo, po rečima Jovana Efeškog trošio kako bi pridobio što više preobraćenika [23]. Međutim, Teodorina porodica će i dalje imati dominantnu ulogu na carigradskom dvoru u ličnosti caričine sestričine Sofije, ćerke Komito i vojskovođe Sita. Sofija je udata za Justinijanovog sestrića Justina II i docnije će obezbediti svom mužu vizantijski presto. Sofija će gotovo sve do svoje smrti 602. godine imati uticaj i moć kakvu njena tetka Teodora nikada nije.

Napomene

[uredi | uredi kod]
  1. Garland, str. 11, Garland zapaža da je Teodora jedna od retkih ličnosti iz vizantijske istorije poznata u široj javnosti pre svega zbog skandaloznih vesti sačuvanih u „Tajnoj istoriji“. Autorka ovaj fenomen objašnjava između ostalog i današnjom kulturom žute štampe.
  2. Garland, str. 11. Browning, 65; Brauning dodaje da Teodora nikada nije otkrila javno svoje godine.
  3. PLRE III, vol. B, str. 1240.
  4. Evans, str. 13.
  5. Evans, str. 14-15, sa fusnotama.
  6. Garland, str. 11.
  7. Garland, str. 13.
  8. Evans, str. 16, je smatrao da je cela priča o Teodorinom sinu Jovanu, koji je navodno iščezao pošto je pokušao da se približi biološkoj majci, koja je već postala carica, najverovatnije izmišljena priča. Autor takođe postavlja pitanje zašto je Teodora prihvatila i javno udala vanbračnu ćerku, a sa druge strane uklonila nelegitimnog sina.
  9. Evans, str. 16.
  10. Browning, 39-40. 63-65. Justinijan još uvek nije jasno bio određen za Justinovog naslednika. Kao pokrovitelj Plavih mogao je da izaziva i smiruje ulične izgrede u Konstantinopolju i tako demonstrira svoju popularnost i uticaj u prestonici.
  11. Evans, str. 19.
  12. Evans, str. 27.
  13. O Teodori i Germanu: Evans, str. 49-50.
  14. Garland, str. 20. Titula gospodara tj domina (lat. dominus) ili despota (grč. δεσπότης) postala je i zvanično deo carske titulature od Dioklecijanove vlade (284-305), mada je povremeno korišćena još od vladavine Kaligule (37-41) po uzoru na vladare helenističkog istoka.
  15. Evans, str. 30-33.
  16. Evans, str. 32-34.
  17. Garland, str. 32-33: Da li je Teodora stvarno izgovorila citirane reči ili ne ostaje sporno. Neretko se smatra da je u pitanju Prokopijeva skrivena kritika Justinijanovog režima koji je spao na to da ga u odsudnom trenu spasava samo tvrdoglavost jedne žene, a ne murost ili hrabrost samog cara.
  18. Garland, str. 35-36.
  19. Garland, str. 33-34. Teodorina akcija protiv Jovana Kapadokijskog nije morala biti nužno inspirisana ljubomorom. Moguće je da je carica želela da ukloni nepopularnog ministra čije je delovanje izazvalo Ustanak "Nika" 532. godine.
  20. Evans, str. 56-58.
  21. Evans, str. 52-54.
  22. Evans, str. 51-52.
  23. Evans, str. 30.

Literatura

[uredi | uredi kod]

Izvori i literatura na srpskom

[uredi | uredi kod]
Wikiteka
Wikiteka
Wikiteka ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:
  • Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Prevod Albin Vilhar, Predgovor i komentar Radivoj Radić, Beograd 2004. - najobimniji, ali ne i najobektivniji izvor koji opisuje Teodorin život;
  • Šarl Dil, Vizantiske slike, Prva knjiga, Srpska književna zadruga, kolo XXX, br. 203, Beograd 1927. (više izdanja) - između ostalog sadrži i kratku romansiranu Teodorinu biografiju;

Prokopijeva Tajna istorija u engleskom prevodu se može naći na:

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]