Prijeđi na sadržaj

Friedrich Nietzsche

Uredi veze
Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Niče)
Friedrich Nietzsche
Filozofija XIX veka
Zapadna filozofija
Biografske informacije
Rođenje15. oktobar 1844
Reken, Saksonija
Smrt25. 8. 1900. (dob: 55)
Vajmar, Nemačka
Filozofija
Škola/TradicijaKontinentalna filozofija, Vajmarski klasicizam;
Preteča Egzistencijalizma, Postmodernizma, Poststrukturalizma, Psihoanalize
Glavni interesiestetika, epistemologija, etika filologija
Znamenite ideje
Inspiracija
Od
Na
Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1861.

Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3]

Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača "Lebens-philosophiae" (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u "duhu našeg doba".

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi kod]

Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga "Rođenje Tragedije". Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige "Nesavremena Razmatranja" (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra.

Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema "Tako je govorio Zaratustra" (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove "Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti"), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi.

Niče kroz pero Štefana Cvajga

[uredi | uredi kod]

Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6]

Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem

Nihilizam

[uredi | uredi kod]

Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8]

Natčovek

[uredi | uredi kod]

Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg.

Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7]

Ničeova pisma

[uredi | uredi kod]

Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer "u krugu svojih poznatih" nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga "LJudsko, odviše ljudsko" kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11]

Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11]

Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.

Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15]

Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim "razumeo", tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.

Stil je onakav kakav je čovek

[uredi | uredi kod]
Oko 1869. godine

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: "Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja". On piše po nadahnuću i asocijacijama "zadirkuje" filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i "eksperimentalnom" zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega "dijalektičare" Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, "filozofira čekićem", jer "nije čovek, već dinamit". U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo "do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova". Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot "učiteljevom" pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove "ideje" i Šopenhauerove "volje".

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do "večno vraćanje istog", čija je suština "volja za moć". Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Dela

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Internet Encyclopedia of Philosophy, Friedrich Nietzsche
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić, Filozofija za 4. razred gimnazije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004
  3. ↑ 3,0 3,1 .The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N. Zalta.
  4. ↑ Schaberg, William (1996), The Nietzsche Canon, University of Chicago Press,. . ISBN [[Special:BookSources/|]] Uneseni ISBN nije važeći.. pp. 32
  5. ↑ Kohler, Joachim. Nietzsche & Wagner: A Lesson in Subjugation, pp. 17. Yale University Press, 1998
  6. ↑ Cvajg Štefan, Graditelji svijeta, Otokar Keršovani, Rijeka,1965
  7. ↑ 7,0 7,1 Večno vraćanje istog u Ničeovoj filozofiji, Miloš Rastović
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 Mihailo Đurić, Utopija izmene sveta, revolucija, nihilizam, anarhija
  9. ↑ F. Niče "Volja za moć", paragraf 1001. pp. 466
  10. ↑ F. Niče, Tako je govorio Zaratustra pp. 119
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 Mihailo Đurić, Putevi ka Ničeu, Izabrani spisi, knjiga VIII, službeni list SRJ, Beograd, 1997
  12. ↑ Pismo Ervinu Rodeu od 3. novembra.1867 (KGB I, pp. 235)
  13. ↑ Pismo H. Kezelicu od 31. maja.1878. KGB II, pp. 329
  14. ↑ Pismo Maldivi fon Mauzenburg iz sredine jula 1883 (KGB III, pp. 335)
  15. ↑ Pismo Francu Overbeku 12. novembar.1887

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Arena, Leonardo Vittorio (2012), Nietzsche in China in the XXth Century, ebook 
  • Babich, Babette E. (1994) Nietzsche's Philosophy of Science, Albany: State University of New York Press.
  • Baird, Forrest E; Walter Kaufmann (2008), From Plato to Derrida, Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall, pp. 1011–38, ISBN 0-13-158591-6 
  • Benson, Bruce Ellis (2007). Pious Nietzsche: Decadence and Dionysian Faith. Indiana University Press. str. 296. 
  • Markus Breitschmid, Der bauende Geist. Friedrich Nietzsche und die Architektur. Lucerne: Quart Verlag, 2001, ISBN 3-907631-23-4
  • Markus Breitschmid, Nietzsche's Denkraum. Zurich: Edition Didacta, 2006, Hardcover Edition: ISBN 978-3-033-01206-6; Paperback Edition: ISBN 978-3-033-01148-9
  • Cate, Curtis (2005). Friedrich Nietzsche. Woodstock, NY, USA: The Overlook Press. 
  • Corriero, Emilio Carlo, Nietzsche oltre l'abisso. Declinazioni italiane della 'morte di Dio', Marco Valerio Editore, Torino, 2007
  • Deleuze, Gilles (2006) [1983]. Nietzsche and Philosophy. trans. Hugh Tomlinson. Athlone Press. ISBN 0-485-11233-7. 
  • Eilon, Eli. Nietzsche's Principle of Abundance as Guiding Aesthetic Value. Nietzsche-Studien, December 2001 (30). str. 200–221. 
  • Gemes, Ken; May, Simon, ur. (2002). Nietzsche on Freedom and Autonomy. Oxford University Press. .
  • Golomb, Jacob, ur. (1997). Nietzsche and Jewish culture. Routledge. .
  • Heidegger, Martin. The Word of Nietzsche. .
  • Kaufmann, Walter (1974). Nietzsche: Philosopher, Psychologist, Antichrist. Princeton University Press. ISBN 0-691-01983-5. 
  • Kopić, Mario, S Nietzscheom o Europi, Jesenski i Turk, Zagreb, 2001 ISBN 978-953-222-016-2
  • Lampert, Laurence (1986). Nietzsche's Teaching: An Interpretation of "Thus Spoke Zarathustra". New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-04430-5. 
  • Magnus and Higgins, "Nietzsche's works and their themes", in The Cambridge Companion to Nietzsche, Magnus and Higgins (ed.), University of Cambridge Press, 1996, pp. 21–58. ISBN 0-521-36767-0
  • O'Flaherty, James C., Sellner, Timothy F., Helm, Robert M., "Studies in Nietzsche and the Classical Tradition" (University of North Carolina Press) 1979 ISBN 0-8078-8085-X
  • O'Flaherty, James C., Sellner, Timothy F., Helm, Robert M., "Studies in Nietzsche and the Judaeo-Christian Tradition" (University of North Carolina Press) 1985 ISBN 0-8078-8104-X
  • Owen, David. Nietzsche, Politics & Modernity (London: Sage Publications, 1995).
  • Pérez, Rolando. Towards a Genealogy of the Gay Science: From Toulouse and Barcelona to Nietzsche and Beyond. eHumanista/IVITRA. Volume 5, 2014. http://www.ehumanista.ucsb.edu/eHumanista%20IVITRA/Volume%205/Volum%20Regular/7_Perez.pdf Arhivirano 2014-09-24 na Wayback Machine-u
  • Porter, James I. "Nietzsche and the Philology of the Future" (Stanford University Press, 2000). ISBN 0-8047-3698-7
  • Porter, James I (2000). The Invention of Dionysus: An Essay on The Birth of Tragedy. Stanford University Press. ISBN 0-8047-3700-2. .
  • Ratner-Rosenhagen, Jennifer (2011), American Nietzsche: A History of an Icon and His Ideas. Chicago: University of Chicago Press.
  • Roochnik, David (2004). Retrieving the Ancients. .
  • Russell, Bertrand (2004). A History of Western Philosophy. Routledge. .
  • Santayana, George (1916). „XI”. Egotism in German Philosophy. London & Toronto: JM Dent & Sons. .
  • Sedgwick, Peter R (2009). Nietzsche: the key concepts. Routledge, Oxon, ENG, UK: Routledge. .
  • T. K. Seung Nietzsche's Epic of the Soul: Thus Spoke Zarathustra. Lanham, Maryland: Lexington Books, 2005. ISBN 0-7391-1130-2
  • Tanner, Michael (1994). Nietzsche. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-287680-5. 
  • von Vacano, Diego (2007). The Art of Power: Machiavelli, Nietzsche and the Making of Aesthetic Political Theory. Lanham, MD: Lexington. .
  • Wicks, Robert. „Friedrich Nietzsche”. u: Edward N. Zalta. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2004 izd.). 
  • Young, Julian. Friedrich Nietzsche: A Philosophical Biography (Cambridge University Press; 2010) 649 pp.
  • Luchte, James (2008). Nietzsche's Thus Spoke Zarathustra: Before Sunrise. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1441116536. .
  • Charles Andler: Nietzsche, sa vie et sa pensée. 6 Bände. Brossard, Paris 1920–1931, spätere Auflagen (3 Bände, jeweils zwei zusammengefasst) bei Éditions Gallimard, Paris, ISBN 2-07-020127-9, ISBN 2-07-020128-7, ISBN 2-07-020129-5 (detaillierte Gesamtdarstellung, Rezeptionsgrundlage vieler französischer Autoren).
  • Sabine Appel: Friedrich Nietzsche: Wanderer und freier Geist. Eine Biographie. Beck, München 2011, ISBN 978-3-406-61368-5.
  • Raymond J. Benders, Stephan Oettermann: Friedrich Nietzsche: Chronik in Bildern und Texten. Hanser, München 2000, ISBN 3-446-19877-6.
  • Ivo Frenzel: Friedrich Nietzsche in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. 31. Auflage. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 2000, ISBN 3-499-50634-3.
  • Curt Paul Janz: Friedrich Nietzsche. Biographie. 3 Bände, Hanser, München 1978/1979, ISBN 3-423-04383-0 (Standardwerk)
  • Alice Miller: Das ungelebte Leben und das Werk eines Lebensphilosophen: Friedrich Nietzsche. In: Dies.: Der gemiedene Schlüssel. Suhrkamp, Frankfurt am Main 1988, ISBN 3-518-02226-1.
  • Christian Niemeyer (Hrsg.): Nietzsche-Lexikon. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2009, ISBN 978-3-534-20844-9.
  • Henning Ottmann (Hrsg.): Nietzsche-Handbuch: Leben – Werk – Wirkung. Metzler, Stuttgart/ Weimar 2000, ISBN 3-476-01330-8.
  • Werner Ross: Der ängstliche Adler; Friedrich Nietzsches Leben. DVA, Stuttgart 1980, ISBN 3-423-30736-6, und Der wilde Nietzsche oder Die Rückkehr des Dionysos. DVA, Stuttgart 1994, ISBN 3-421-06668-X (zwei antithetische Akzentuierungen von Nietzsches Charakter aus der Sicht eines Literaturwissenschaftlers).
  • Rüdiger Safranski: Nietzsche: Biographie seines Denkens. Hanser, München 2000, ISBN 3-446-19938-1 (hoher philosophischer Anteil; dient auch als Einführung in Nietzsches Denken).
  • Hermann Josef Schmidt: Nietzsche absconditus oder Spurenlesen bei Nietzsche. 4 Bände. IBDK, Berlin/Aschaffenburg 1991–1994 (akribische psychologische Studie über Nietzsches Kindheit und Jugend).
  • Pia Daniela Volz: Nietzsche im Labyrinth seiner Krankheit. Königshausen & Neumann, Würzburg 1990, ISBN 3-88479-402-7 (Standardwerk zu Nietzsches Krankengeschichte).
  • Volker Ebersbach: Nietzsche in Turin. Boldt-Literaturverlag, Winsen/Luhe; Weimar 1994, ISBN 3-928788-11-6.
  • Günter Abel: Nietzsche. Die Dynamik der Willen zur Macht und die ewige Wiederkehr. 2., erweiterte Auflage. De Gruyter, Berlin/ New York 1998, ISBN 3-11-015191-X (Versuch der Klärung des häufig missverstandenen Begriffes).
  • Keith Ansell Pearson (Hrsg.): A Companion to Nietzsche. Blackwell, Oxford/Malden 2006, ISBN 1-4051-1622-6.
  • Maudemarie Clark: Nietzsche on Truth and Philosophy. Cambridge University Press, Cambridge 1990, ISBN 0-521-34850-1.
  • Gilles Deleuze: Nietzsche und die Philosophie. Europäische Verlagsanstalt, Hamburg 1976, ISBN 3-434-46183-3 (Klassiker der französischen Nietzsche-Rezeption).
  • Jacques Derrida: Sporen. Die Stile Nietzsches. Corbo e Fiore, Venedig 1976 (versucht zu zeigen, dass Nietzsches Denken kein Zentrum hat).
  • Günter Figal: Nietzsche. Eine philosophische Einführung. Reclam, Stuttgart 1999, ISBN 3-15-009752-5.
  • Eugen Fink: Nietzsches Philosophie. Stuttgart 1960.
  • Erich Heller: Die Wiederkehr der Unschuld und andere Essays. Suhrkamp, Frankfurt am Main 1977.
  • Karl Jaspers: Nietzsche. Einführung in das Verständnis seines Philosophierens. De Gruyter, Berlin/New York 1981 (Erstauflage 1935), ISBN 3-11-008658-1 (Jaspers sucht als Philosoph und als Psychiater Zugang zu Nietzsches Denken.).
  • Walter Arnold Kaufmann: Nietzsche: Philosopher, Psychologist, Antichrist, Princeton University Press, Princeton, N.J. 1950, 4. Auflage. 1974; deutsche Übersetzung: Nietzsche: Philosoph – Psychologe – Antichrist. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1988, ISBN 3-534-80023-0 (wichtiges Werk der angelsächsischen Nietzsche-Interpretation).
  • Domenico Losurdo: Nietzsche, der aristokratische Rebell: Intellektuelle Biographie und kritische Bilanz. 2 Bände. Argument/Inkrit, Berlin 2009, ISBN 978-3-88619-338-7.
  • Mazzino Montinari: Friedrich Nietzsche: Eine Einführung. De Gruyter, Berlin/New York 1991, ISBN 3-11-012213-8 (von einem der Herausgeber der Kritischen Gesamtausgabe Nietzsches).
  • Wolfgang Müller-Lauter: Nietzsche. Seine Philosophie der Gegensätze und die Gegensätze seiner Philosophie. De Gruyter, Berlin/ New York, 1971.
  • Barbara Neymeyr, Andreas Urs Sommer (Hrsg.):Nietzsche als Philosoph der Moderne. Universitätsverlag Winter, Heidelberg 2012. ISBN 978-3825358129
  • Raoul Richter: Friedrich Nietzsche. Sein Leben und sein Werk. 4. Auflage. Meiner, Leipzig 1922 (Digitalisat).
  • Wiebrecht Ries: Nietzsche zur Einführung. Junius, Hamburg 2004, ISBN 3-88506-393-X.
  • Georg Römpp: Nietzsche leicht gemacht. (= Uni-Taschenbücher. 3718). Böhlau, Köln/Weimar 2013, ISBN 978-3-8252-3718-9.
  • Hans-Martin Schönherr-Mann: Friedrich Nietzsche (= Uni-Taschenbücher. 3001). Fink, Paderborn 2008, ISBN 978-3-8252-3001-2.
  • Stefan Lorenz Sorgner, H. James Birx, Nikolaus Knoepffler (Hrsg.): Wagner und Nietzsche: Kultur-Werk-Wirkung: Ein Handbuch. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 2008, ISBN 978-3-499-55691-3.
  • Werner Stegmaier: Friedrich Nietzsche zur Einführung. Junius, Hamburg 2011, ISBN 978-3-88506-695-8.
  • Bernhard H. F. Taureck: Nietzsche-ABC. Reclam, Leipzig 1999, ISBN 3-379-01679-9.
  • Gianni Vattimo: Nietzsche: Eine Einführung. Metzler, Stuttgart 1992, ISBN 3-476-10268-8.
  • Claus Zittel: Selbstaufhebungsfiguren bei Nietzsche. Königshausen & Neumann 1995, ISBN 3-8260-1082-5.
  • Heidelberger Akademie der Wissenschaften (Hrsg.): Historischer und kritischer Kommentar zu Friedrich Nietzsches Werken. Berlin / Boston: Walter de Gruyter 2012 ff.
  • Jochen Schmidt: Kommentar zu Nietzsches Geburt der Tragödie = Historischer und kritischer Kommentar zu Friedrich Nietzsches Werken, Bd. 1/1. XXI + 456 Seiten. Berlin / Boston: Walter de Gruyter 2012, ISBN 978-3-11-028683-0.
  • Andreas Urs Sommer: Kommentar zu Nietzsches Der Fall Wagner. Götzen-Dämmerung = Historischer und kritischer Kommentar zu Friedrich Nietzsches Werken Bd. 6/1. XVII + 698 Seiten. Berlin / Boston: Walter de Gruyter 2012, ISBN 978-3-11-028683-0.
  • Andreas Urs Sommer: Kommentar zu Nietzsches Der Antichrist. Ecce homo. Dionysos-Dithyramben. Nietzsche contra Wagner = Historischer und kritischer Kommentar zu Friedrich Nietzsches Werken, Bd. 6/2. XXI + 921 Seiten. Berlin / Boston: Walter de Gruyter 2013, ISBN 978-3-11-029277-0.
  • Richard Krummel: Nietzsche und der deutsche Geist. De Gruyter, Berlin/New York 1974–2006.
  • Nietzsche-Studien: Internationales Jahrbuch für die Nietzsche-Forschung. De Gruyter, Berlin, ISSN 0342-1422.
  • Nietzscheforschung: Jahrbuch der Nietzsche-Gesellschaft. Hrsg. im Auftrag der Förder- und Forschungsgemeinschaft Friedrich Nietzsche e. V. Akademie-Verlag, Berlin.
  • New Nietzsche Studies. The Journal of the Nietzsche Society. ISSN 1091-0239.

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Vikicitat
Vikicitat
Vikicitat ima kolekciju citata srodnih sa:
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Friedrich_Nietzsche&oldid=41816767