Škola srednjeg puta
Škola srednjeg puta [1] (sansk. माघ्यमक Madhyamaka madjamaka) takođe poznata kao škola praznine [1] (sansk. माघ्यमक Śūnyavāda šunjavada) je bila jedna od dve glavne filozofske škola mahajana budizma. Utemeljio ju je indijski filozof Nagarđuna u 2. veku.
Prema školi srednjeg puta, i subjekat i objekat su svesti nestvarni, odnosno čitava stvarnost je praznina (šunjata). Ona je proglašavala ništavnost svih empirijskih pojmova koje zastupa teravada (kao darma ili pet gomila bića). Zbog naglašavanja "ničega" (šunja) ova škola je poznata kao šunjavada.[2]
Nasuprot nje je stajala škola svesti, druga glavna škola mahajane koja je zastupala idealizam spoznajne svesti.
Oko 450. godine, Škola srednjeg puta se podelila na prasamgiku, granu koja je zadržala samo negativno učenje Nagarđune, i na svatantriku, granu koja je zadržala samo afirmativno učenje.[3]
Škola srednjeg puta se raširila u Kinu, gde je prihvaćena pod nazivom K'ung tsung i igrala je važnu ulogu u razvoju čana i kineskog budizma.[4][5] Takođe se proširila i u Japan.
Prestala je da postoji u 10. veku.[3]
Madhyamaka je sanskritska reč koja jednostavno znači "srednji put".[6]
Shvatanje o šunjati se sreće već u literaturi prađna-paramite. Nagarđuna je to shvatanje preformulisao postavivši temelje novoj školi budističke filozofije.
Kritika koju je ova škola usmerila protiv teravade odnosila se na nedoslednost abhidhaminog metoda analize pojmova. Iako je odbacivao predstavu o stvarnom, večno postojećem sopstvu i raščlanjivao ljudsku jedinku na gomila, a gomila na darme, ovaj metod se ipak zaustavio kod darmi, potvrđujući njihovo postojanje. Prema madhjamiki radi se o proizvoljnom zastoju u analitičkom metodu; i darme su pojmovi koji se moraju shvatiti samo kao privremene stanke u analitičkom procesu. Po madhjamiki, ni darme ne poseduju realnost pošto je ona istinski prazna (šunja) od svih pojmovnih konstrukcija. Darme nemaju zasebnu prirodu kao što se to tvrdi u teravadi - nju poseduje samo apsolut. Madhjamika je na taj način predstavljala doktrinu o apsolutnom koje se može ostvariti samo kroz prađnu, tj. mudrost.[2]
Škola madhjamike je smatrala da se ovo shvatanje nalazi između doktrine koja potvrđuje sopstvo (atman), i teravadinske doktrine koja odbacuje sopstvo (anatman); otuda naziv „srednji put“ (madhjamika daršana), po kome je ova škola postala poznata. Taj naziv, pak, izgleda nije koristio sam Nagarđuna, a ni njegov savremenik Arjadeva.[2]
Škola Srednjeg puta predlagala je teoriju dvostruke istine: istine u običnom smislu i istine u višem smislu. Ne samo što postoje dve vrste istine već su te vrste na različitim nivoima. Tako ono što je na nižem nivou istina u višem smislu, postaje na višem nivou samo istina u običnom smislu. Jedan od kineskih velikih učitelja ove škole Či-cang (549—623), opisujući ovu teoriju, tvrdi da uključuje tri sledeća nivoa dvostruke istine:
(1) Prost svet sve stvari uzima kao da su zaista yu (biće, postojeće), a ništa ne zna o wu (nebiću, nepostojećem). Zato su im bude govorile da su sve stvari ništavne. Reći na tom nivou da su sve stvari postojeće, zdravorazumska je istina, a reći da su sve stvari nepostojeće jeste istina višeg smisla.[1]
(2) Jednostrano je reći da su sve stvari postojeće, ali je takođe jednostrano reći da su sve stvari nepostojeće. Obe ove tvrdnje su jednostrane, jer daju ljudima pogrešan utisak da nepostojanje proističe samo iz odsustva, ili uklanjanja postojanja. Međutim, u stvarnosti, ono što je yu istovremeno je i ono što je wu. Na primer, nema potrebe da se uništi sto koji stoji pred nama da bi se pokazalo kako prestaje da postoji. U stvari, on sve vreme prestaje da postoji. Ovome je razlog činjenica da, kad čovek počne da uništava sto, sto koji čovek namerava da uništi već je prestao da postoji. Sto u sadašnjem trenutku više nije sto iz prethodnog trenutka. Stoga reći na drugom nivou da su sve stvari biće i reći da su sve stvari nebiće, predstavlja podjednako zdravorazumsku istinu. Ono što treba reći jeste da se »nejednostrani srednji put“ sastoji u poimanju da stvari nisu ni postojeće ni nepostojeće. To je istina višeg smisla.[1]
(3) No reći da se srednja istina sastoji u onom što nije jednostrano, znači praviti razlike. A sva razlikovanja su, po sebi, jednostrana. Stoga reći na trećem nivou da stvari nisu ni yu ni wu i da je u tome nejednostrani srednji put, jeste puka zdravorazumsku istina. Viša istina se sastoji u tome da se kaže da stvari nisu ni yu ni wu, niti ne-yu, ne-wu, a da srednji put nije ni jednostran ni nejednostran.[1]
Nakon što su Nagarđuna i Arjadeva formulisali središnji princip madhjamike, usledila su tri razvojna stupnja, i to:
- razdvajanje u dve škole, prasangiku, koju je predstavljao Budhapalita, i svatantriku, koju je zastupao Bhavaviveka;
- potom, u ranom VII veku Ćandrakirtijevo ponovno afirmisanje istrajnije prasangike ili metoda "reductio ad absurdum" kao norme za madhjamiku, i
- na kraju stapanje madhjamike sa školom jogačare, koje su obavili Šantaraksita i Kamalašila[7]
Ovaj oblik madhjamike postao je preovlađujuća filozofija u tibetanskom budizmu.
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Ju-Lan 1977: str. 271–285
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ 3,0 3,1 Elijade 1996: str. 40–59
- ↑ Ju-Lan 1977: str. 285–296
- ↑ Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
- ↑ Madhyamaka Buddhist Philosophy | Internet Encyclopedia of Philosophy
- ↑ T. R. V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism, 1955.