Bitka kod Ankare
| Bitka kod Ankare | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment osmansko-mongolskih sukoba | |||||||
 Bitka kod Angore 1402. god. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Tamerlanovo carstvo
|
 Osmansko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Tamerlan | Bajazit I | ||||||
| Snage | |||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
Bitka kod Angore (današnja Ankara) odigrala se 28. jula 1402. godine između Osmanlijskih Turaka pod komandom turskog sultana Bajazita I i Mongola pod komandom Tamerlana. Tamerlan je iz bitke izašao kao pobednik dok je sultan Bajazit I koga je vojska izdala, pao u zarobljeništvo i ubrzo umro. Ishod bitke imao je za posledicu gubitak većine osvojenih teritorija u Maloj Aziji i stagnaciju turske ekspanzije za duži vremenski period.
U otomanskoj vojsci bili su vazalni srpski odredi Stefana Lazarevića, kao i braće Grgura i Đurđa Brankovića.[1] "Posle Bajazitova poraza svi pobegoše u Carigrad, izuzev Grgura, koga su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio" (Mavro Orbin).[1]
Težeći da uspostavi raniju Džingis-kanovu imperiju, njegov navodni potomak Tamerlan, usmerio je krajem 14. veka svoje osvajačke pohode prema zapadu, u pravcu prednje Azije. U isto vreme je turski sultan Bajazit I širio vlast Turaka Osmanlija u suprotnom pravcu, osvajajući redom kneževine Turaka Seldžuka u Maloj Aziji, čiji su se emiri sklanjali kod Tamerlana.
1394. godine Bajazit I je opseo Konstantinopolj. 1396. godine u bici kod Nikopolja uništio je evropsku krstašku vojsku, koja je krenula u pomoć ospednutom gradu. Tamerlan je nedugo zatim poslao ambasadora Bajazitu I sa zahtevom da podigne opsadu Konstantinoponja i vrati sve osvojene zemlje vizantijskom caru Manojlu II. Bajazit je digao opsadu Konstantinopolja, ne da bi izbegao sukob, već da bi sa vojskom krenuo u Anadoliju Tamerlanu u susret.
U proleće 1402. godine krenuo je Tamerlan preko Erzindžana za Sivas. Dotle je Bajazit prikupio svoju vojsku kod Angore i odatle pošao na istok prema Tokatu, da sačeka Timura na planinskom i pokrivenom terenu, koji je više pogodovao osmanlijskoj vojsci, čija je glavna snaga bila u pešadiji. Mudro birajući bojno polje pogodno za konjanike koji su činili glavninu mongolske vojske, Tamerlan nije pokušao da preseče put Bajazitu, već je sa svojim tatarskim konjanicima zaobišao Tokat s juga, dolinom Kizil Irmaka stigao pred utvrđenu Angoru i opseo je.
Bajazit je krenuo ka Angori sa vojskom da bi po dolasku ustanovio da su se Mongoli utaborili na mestu gde je prvobitno bio turski logor i da su zauzeli izvore slatke vode. Jedini izvor koji je tekao prema turskim položajima bio je zagađen. Moderna arheološka istraživanja sugerišu da su Mongoli izvršili značajne inžinjeriske radove kako bi u odsudnom trenutku skrenuli tok potoka ka pripremljenim rezervoarima i tako ostavili tursku vojsku bez vode. Na ovaj način Mongoli su isprovocirali Bajazita na napad u situaciji koja je bila znatno nepovoljnija za njegovu vojsku. Iako je imao opciju da se povuče i izabere najpovoljniji trenutak za napad, isprovocirani Bajazit, kojem su njegovi ljudi nadenuli nadimak „Munja“ odlučio se za napad.
O obostranoj jačini sukobljenih strana nema pouzdanih podataka. Pretpostavlja se da Tamerlan nije mogao imati više od 80.000, a Bajazit najviše oko 40.000. Bajazit je u sklopu svoje vojske imao katapulte za bacanje grčke vatre ali je u žurbi da stigne Mongole ostavio svoju artiljeriju daleko iza sebe. S druge strane Tamerlan je u sastavu vojske imao 32 borbena slona i bacače nafte, mada su i jedni i drugi imali mali uticaj na tok bitke.
U Bajazitovoj vojsci, među vazalima, bilo je oko 2.000 Srba koje je predvodio Stefan Lazarević[2]. Takođe su učestvovali Stefanov brat Vuk i njihovi sestrići Grgur i Đurađ, sinovi Vuka Brankovića, sa nepoznatim brojem vojnika. Među srpskim najamnicima bilo je nekoliko stotina teško oklopljenih konjanika.
U zoru 28. jula obe su se vojske postrojile za bitku severno od Angore. Na krilima turskog borbenog poretka nalazili su se konjanici (spahije, akindžije i vazalne trupe). Desnim osmanlijskim krilom, na kojem se nalazila Anadolska vojska, komandovao je najstariji Bajazitov sin Sulejman. Levim krilom, koje je bilo sastavljeno od Rumelijske vojske, među kojima se nalazilo i 5.000 srpskih vojnika sa oko 500-600 teških konjanika, komandovao je Bajazitov šurak, Stefan Lazarević. U centru turskog rasporeda nalazila se najjača formacija turske vojske sastavljena od janičara i azapa kojima je komandovao lično sultan Bajazit kao i elitne turske konjice sipai kojima je komandovao Bajazitov drugi sin Mehmed.
Tok bitke može se rekonstruisati samo u glavnim potezima. Turci su napali prvi. Do sudara je došlo najpre između desnog mongolskog i levog osmanlijskog krila. Mongoli su odbačeni akcijom srpskih trupa čiju hrabrost ističu vizantijski i persijski izvori. Srpski konjanici rasterali su mongolske strelce na konjima i sudarili se sa mongolskom konjicom koja je pod silnim naletom teško oklopnjenih srpskih konjanika počela da popušta i da se povlači. Za njima je nastupala srpska pešadija. Prema nekim izvorima brzina napredovanja srpske teške konjice je bila tolika da je Bajazit u jednom trenutku, uplašen da će njegovo levo krilo biti odsečeno od glavnine snaga izdao naredbu za njihovo povlačenje na položaje bliže centru turske vojske. Na desnom osmanlijskom krilu trupe tek potčinjenih seldžučkih emirata, koje su odmah prešle na stranu Mongola, počele su da podilaze desnom krilu turskog rasporeda. Potom je usledio snažan napad mongolske konjice koji je u potpunosti razbio desno tursko krilo. Posle izvesnog vremena sva je laka osmanlijska konjica bila razbijena, a Stefan Lazarević odsečen od centra koji je još uvek odolevao mongolskim napadima. Kada je Stefan Lazarević video da turska vojska napušta bojno polje i da dalja borba nema više smisla, odlučio je da se povuče. U toku povlačenja, iako ranjen, probio se zajedno sa svojim oklopnicim do Bajazita kako bi mu omogućio da se povuče. Tvrdoglavi Bajazit, koji je još uvek čvrsto držao centar sa 10.000 janičara, odbio je da napusti bojno polje verujući da ishod bitke još uvek nije odlučen. Kada je ovaj odbio, Stefan se povukao sam prema zapadu štiteći od mongolskih odreda Sulejmanovo povlačenje. Duž ovog puta u blizini Ankare i dan danas postoji toponim Srp gazi (srpski pobednik) koji svedoči o hrabrosti i junaštvu srpske vojske. Bajazit je na jednom visu nastavio borbu s janičarima do večeri, ali je pri pokušaju da se probije pao s konja i bio zarobljen. Uskoro je umro u ropstvu. Zarobljen je i Grgur Branković, ali je kasnije otkupljen.
Tamerlan je posle pobede poharao Bursu u kojoj se nalazila Bajazitova riznica. Nakon bitke je zarobljena i jedna od Bajazitovih žena Olivera, sestra Stefana Lazarevića, koji ju je nakon toga otkupio i odveo na svoj dvor. Tamerlan je u početku imao korektan odnos prema zarobljenom Bajazitu ali ne zadugo. Počeo je da ga vodi svuda sa sobom u kavezu i da ga koristi kao oslonac za noge. Bajazit je umro u martu 1403. nakon osam meseci provedenih u zarobljeništvu.
Tamerlan, koji je nastavio dalja osvajanja u Maloj Aziji ubrzo je osvojio Smirnu koju su branili vitezovi Jovanovci i spalio je. Ponovo je vratio na vlast emire koje je Bajazit isterao iz Anadolije. Na prostoru Otomanskog carstva u raspadanju došlo je do rata između Bajazitovih sinova. Osmanlijska država je bila na granici propasti ali je Tamerlan odlučio da organizuje pohod na Kinu. Umro je na pola puta. Najstariji Bajazitov sin Sulejman, koji je iz borbe za presto izašao kao pobednik, nastojao je da Anadoliju ponovo uvrsti u teritorije Osmanlijske države.
Posle Bajazitovog poraza svi srpski vazali pobegoše u Carigrad, izuzev Grgura, koga su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio.[1] Stefan Lazarević je prvi stigao u Konstantinopolj, gde je od namesnika preostalih teritorija Vizantijskog carstva Jovana VII dobio titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog. Tek kasnije će uvideti da mu ta titula, izuzev nekog prestiža, u suštini ništa opipljivije ne donosi.[1]
Na povratku u Srbiju upustio se u borbu za presto sa svojim sestrićem Đurađem Brankovićem koja će trajati sve do njihovog izmirenja 1412. godine.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Željko Fajfrić: Sveta loza Brankovića, elektronsko izdanje knjige iz 1999.
- ↑ A History of Greece: The Byzantine and Greek empires, pt. 2, A.D. 1057-1453 by George Finlay, Henry Fanshawe Tozer; Clarendon Press, 1877,About the Serb contingent: Ducas (35. edit. Paris) makes the Servians 5000; Chalcocondila (78) says 10,000. But the Servian contingent was fixed at 2000 heavy cavalry in the first treaty between Servia and the Byzantine empire and Sultan Bayezid adopted the same number when he completed the subjection of Servia.
- „Vojna enciklopedija“, Vojnoizdavači zavod, Beograd 1970.
